Политичка (не)култура

Обистинило се оно чега су се многи добронамерни посматрачи од почетка с разлогом прибојавали, а што је непосредно везано за актуелне грађанске протесте: да ће концентрисани отров национализма, као киселина, врло брзо разјести грађанску супстанцу покрета изнутра. Најновији иступ новоизабраног лидера ПСГ Сергеја Трифуновића у Новом Саду најбоља је илустрација тога. Његов говор на скупу од прошле недеље, где је најгрубље извређао председника ЛСВ-а Ненада Чанка, оптуживши га за сепаратизам, „отцепљење и окупацију” Војводине, уз покличе: „Ово је српска Атина!”, само је још једном потврдио супремацију вредносне оријентације какву гаје Двери, Наши, Образ и радикали, у знаку отвореног национализма.

Изгледа да је Трифуновићево схватање „политичке културе” супротно оном које је својствено цивилизованим демократским друштвима; он не изводи политичко из сфере културе, већ обрнуто, за њега је култура очито увек другостепена у односу на политику, коју схвата на начин дивљег балканског Барбарогенија – то ће рећи, крајње неуко и примитивно уличарски. Последица тога огледа се не само на семантичком плану, у Трифуновићевој синтакси и псовачком избору речи, него и много шире, у конкретном домену реал-политике. Дивљања тог сировог, нескривеног националистичког говора, (присутног подједнако у редовима ПСГ, као и СзС), већ увелико подрива грађанске вредности за које се учесници протеста залажу. Након Трифуновићевог несрећног новосадског наступа, постало је јасно да од идеје о опозицији у „једној колони” нема ништа, ма колико представници СзС, као неформално вођство протеста, инсистирали на томе; велики број нестраначких јавних личности из Савета протеста оградио се од поменутог говора Сергеја Трифуновића.

За додатну пукотину у опозиционом блоку одговоран је и Грађански фронт, мрежа локалних покрета заснована на доминантно левичарској платформи, чији је циљ да се у политичком пољу, које они виде као „борбу два монолита који се туку око преимућства на десници”, позиционирају јасно лево. Парадоксално или не, грађанска опција још нема право грађанства у грађанским протестима и, како ствари стоје, тешко да ће га икад и стећи; од неких 300 досадашњих протеста широм Србије свега на два су се као говорници појавили активисти из антифашистичких организација.

Посебна је прича Трифуновићево агитовање међу новосадским студентима. Незадовољан што се окупило недовољно студената испред студентског дома, одакле је требало да крену на протесте, Трифуновић је, како каже, лично „увређен” због тога што је неких 350 студената у том тренутку управо ручало у мензи, решио да узме ствари у своје руке, па им је преко мегафона поручио: „Надам се да уживате у шницлама, надам се да знате где живите… Не знам како вас није срамота, не знам када ћете се пробудити, али ја вам желим да то буде што пре, да се не бисте пробудили у г..нима у којима већ јесте. Пријатно!” Скатолошки импулс није га изневерио ни када је политичким неистомишљеницима поручио да им се „с..е у уста”.

Ни Трифуновићево накнадно објашњење, при сусрету са лидером Лиге социјалдемократа Војводине Чанком у Београду, у просторијама ПСГ, како стоји иза онога што је рекао о њему (Чанку), пошто је Чанак својевремено говорио о Слободану Милошевићу много горе ствари, не одговара у потпуности истини. Политичка култура за време Ђинђића била је на недостижно високом нивоу у односу на ово данас. Без обзира на хапшења, политички прогон, сузавац, водене шмркове, физичку елиминацију политичких противника и непожељних новинара, никад нико од Ђинђића није чуо ниједну псовку или увреду на рачун Милошевића. Тек накнадно, из данашње перспективе, јасно је да је са убиством премијера Ђинђића код нас убијена и култура политичког дијалога.

Нека ми на овом месту буде допуштен и један мали, лични екскурс: завршавајући својевремено рад на књизи о жртвовању радника РТС током бомбардовања НАТО, био сам замолио адвоката Срђу Поповића, као првог читаоца и у неку руку иницијатора да се та књига уопште напише, да буде љубазан и пренесе ми своје утиске и примедбе у вези са рукописом. На моје немало изненађење, његова главна замерка било је одвећ често коришћење извесних израза у тексту, као што су „он лаже”, „сведок је слагао” итд; „Зашто не ставите „неистина” или „изрекао је неистину”, зар вам се не чини да тако много боље звучи?” За Поповића, једног од препознатљивих симбола грађанске Србије, умереност у језику била је, дакле, синоним за оно што се назива „грађанским”.

Преводилац и есејиста

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа