Dođite od nedelje

Hajde da jednom zasvagda, ovako javno, raskrinkamo petak!

Da li je to radni dan?! Nije! Možda deluje kao da jeste, možda se zvanično i vodi kao deo radne nedelje, ali suština petka je prevazišla njegovu rigidnu formu.

Kako, zbog čega?! Pa, zbog svih onih divnih ljudi zaposlenih u javnoj administraciji, pobogu! Jer mi smo ta suvisla forma, a oni – suština petka. Preciznije, mi smo tu da negujemo mit o petku kao o poslednjem radnom danu u nedelji, dok je administrativno-birokratskom evolucijom on uveliko mutirao u prvi dan produženog vikenda...

Naime, s jedne strane, reč je o sasvim „prirodnoj” težnji tih ljudi da kroz nezvanični petak rasterećeni uđu u sledeća dva, zvanično, neradna dana. A, s druge, o „neprirodnoj” potrebi nas da baš tog, petog dana u nedelji smislimo nešto tobože neodložno da oposlimo u javnim ustanovama (opštinski organi, SUP, sudovi, ministarstva, poreske uprave, komunalna preduzeća...)! 

A to što su došli na posao, ne znači i da rade – petkom. To što vas ne primećuju dok deset minuta ćutke stojite pred šalterom, ne znači da će vas pogledati ako im se obratite – petkom. To što se ni 20 minuta po isteku pauze nisu još vratili na radno mesto, ne znači da vi imate magareće uši – petkom. To što uporno kucate a niko ne odgovara, ne znači da nikog nema u kancelariji – petkom. Pa i to što su vam zakazali da baš tada dođete, a oni u međuvremenu otišli, nije bezobrazluk – petkom. Zapamtite, sve i da se meteor obruši na Beograd, vapite za pomoć, al` samo ne – petkom...

Ako li vam ovo nije dovoljno argumenata, dozvolićete da citiram i izvod iz „Svetog pisma” koji jasno kaže: „I petog dana Gospod stvori birokrate i administraciju i kaza im – neka ovo bude vaš dan, a kome se ne sviđa – neka dođe u ponedeljak! I još vam darujem neporecivu moć pauze da se njom branite od ’bezbožnika’ koji će u besu nasrtati na vaše kancelarije. I blagosiljam vas da čistotom srca i snagom uma uvek odagnate grešne misli o radu, petkom, a kroz ostale dane neka vas vode mudrosti iz Kolektivnog ugovora i Zakona o radu...”!

Zamislite da je, recimo, Mojsije negde u Beogradu primio zapovesti od Boga, baš u petak. I da je, kako silni protokoli nalažu, morao da ih fotokopira, overi, zavede i proknjiži... pa mi ni danas danji ne bismo znali šta nam je Gospod poručio?! Još bi se tih deset ploča vuklo negde po kancelarijama i šalterima, od petka do petka...

Šalu na stranu, zaista, ima nečeg mističnog i „uzvišenog” u pobrojanim službama, tog, naročitog dana. Nešto što vas još na ulazu u njih prene i natera da uskliknete: „Jaoj, nije valjda petak”?!

Prosto se čovek posrami kada vidi s kakvim mirom ti ljudi reaguju na povike i pokude, nepokolebljivo propovedajući slovo o prvom muškarcu i ženi birokratama, koji su zgrešili radeći petkom i bili kažnjeni večnim progonstvom u petodnevnu radnu nedelju...

Lično, davno sam izučio ovu školu, o kojoj sada pišem vama. I od tada gajim izuzetno poštovanje prema tom esnafu, pazeći da bez preke potrebe ne ljutim božanstva javne administracije.

Evo, nedavno sam i ćerkicu vodio u zgradu jedne od poreskih uprava (neću reći koje da se ne naljute oni koje ne pomenem) da vidi da zaista postoji sve to o čemu sam joj pričao, pred spavanje. Da „njihov petak” nije tek mit o zemlji Nedođiji. Da shvati svu silinu pojma „servis građana”...

Stala je i zadivljeno gleda u prazne hodnike i senke što hitro promiču kroz šalter salu. Dugo pogledom prati ženu koja je noseći „kuvalo” puno sveže kafe prošla „kroz nas”, bez osvrtanja, i za sobom zaključala vrata kancelarije...

Pita me: „Tata, a je l’ mogu i ja kad porastem da radim u javnoj upravi”? Sunce tatino!

„Ako budeš dobra, mila. I ako ti se sreća osmehne”, odgovorih.

Do tada, veruj u svoj san i svakodnevno uvežbavaj njihov Očenaš: „Dođite od nedelje, dođite od nedelje, dođite od...”!