Дођите од недеље

Хајде да једном засвагда, овако јавно, раскринкамо петак!

Да ли је то радни дан?! Није! Можда делује као да јесте, можда се званично и води као део радне недеље, али суштина петка је превазишла његову ригидну форму.

Како, због чега?! Па, због свих оних дивних људи запослених у јавној администрацији, побогу! Јер ми смо та сувисла форма, а они – суштина петка. Прецизније, ми смо ту да негујемо мит о петку као о последњем радном дану у недељи, док је административно-бирократском еволуцијом он увелико мутирао у први дан продуженог викенда...

Наиме, с једне стране, реч је о сасвим „природној” тежњи тих људи да кроз незванични петак растерећени уђу у следећа два, званично, нерадна дана. А, с друге, о „неприродној” потреби нас да баш тог, петог дана у недељи смислимо нешто тобоже неодложно да опослимо у јавним установама (општински органи, СУП, судови, министарства, пореске управе, комунална предузећа...)! 

А то што су дошли на посао, не значи и да раде – петком. То што вас не примећују док десет минута ћутке стојите пред шалтером, не значи да ће вас погледати ако им се обратите – петком. То што се ни 20 минута по истеку паузе нису још вратили на радно место, не значи да ви имате магареће уши – петком. То што упорно куцате а нико не одговара, не значи да никог нема у канцеларији – петком. Па и то што су вам заказали да баш тада дођете, а они у међувремену отишли, није безобразлук – петком. Запамтите, све и да се метеор обруши на Београд, вапите за помоћ, ал` само не – петком...

Ако ли вам ово није довољно аргумената, дозволићете да цитирам и извод из „Светог писма” који јасно каже: „И петог дана Господ створи бирократе и администрацију и каза им – нека ово буде ваш дан, а коме се не свиђа – нека дође у понедељак! И још вам дарујем непорециву моћ паузе да се њом браните од ’безбожника’ који ће у бесу насртати на ваше канцеларије. И благосиљам вас да чистотом срца и снагом ума увек одагнате грешне мисли о раду, петком, а кроз остале дане нека вас воде мудрости из Колективног уговора и Закона о раду...”!

Замислите да је, рецимо, Мојсије негде у Београду примио заповести од Бога, баш у петак. И да је, како силни протоколи налажу, морао да их фотокопира, овери, заведе и прокњижи... па ми ни данас дањи не бисмо знали шта нам је Господ поручио?! Још би се тих десет плоча вукло негде по канцеларијама и шалтерима, од петка до петка...

Шалу на страну, заиста, има нечег мистичног и „узвишеног” у побројаним службама, тог, нарочитог дана. Нешто што вас још на улазу у њих прене и натера да ускликнете: „Јаој, није ваљда петак”?!

Просто се човек посрами када види с каквим миром ти људи реагују на повике и покуде, непоколебљиво проповедајући слово о првом мушкарцу и жени бирократама, који су згрешили радећи петком и били кажњени вечним прогонством у петодневну радну недељу...

Лично, давно сам изучио ову школу, о којој сада пишем вама. И од тада гајим изузетно поштовање према том еснафу, пазећи да без преке потребе не љутим божанства јавне администрације.

Ево, недавно сам и ћеркицу водио у зграду једне од пореских управа (нећу рећи које да се не наљуте они које не поменем) да види да заиста постоји све то о чему сам јој причао, пред спавање. Да „њихов петак” није тек мит о земљи Недођији. Да схвати сву силину појма „сервис грађана”...

Стала је и задивљено гледа у празне ходнике и сенке што хитро промичу кроз шалтер салу. Дуго погледом прати жену која је носећи „кувало” пуно свеже кафе прошла „кроз нас”, без освртања, и за собом закључала врата канцеларије...

Пита ме: „Тата, а је л’ могу и ја кад порастем да радим у јавној управи”? Сунце татино!

„Ако будеш добра, мила. И ако ти се срећа осмехне”, одговорих.

До тада, веруј у свој сан и свакодневно увежбавај њихов Оченаш: „Дођите од недеље, дођите од недеље, дођите од...”!