Psovačka kanonada

Kada film počne psovkama dođe mi odmah da pobegnem iz bioskopskog mraka. Još kada kanonada psovki izađe iz usta slatke devojčice tinejdžerskog uzrasta, i to u uvodnoj sceni telefonskog razgovora sa rođenom majkom, poriv za bekstvom postaje još veći. Ali ne za bekstvom od stvarnosti na koju se ovde aludira, nemam problem sa tim da se sa svim njenim devijacijama suočim, već za bekstvom od omladinskog filma „Reži” prema scenariju Dragana Nikolića i u režiji Koste Đorđevića, u kojem je tema vršnjačkog nasilja ostala samo na nivou zadatog scenarističkog okvira. Bez uverljive razrade i bez važnog zaključka. Bez jake kritike i moguće pouke.

Da, u našoj stvarnosti i devojčice nesankcionisano psuju, ponašaju se muškobanjasto, tuku se i „vise” sa dečacima iz kraja koji se po tom svom getu uglavnom kreću u čoporima. I režeći poput besnih pasa i režući (nožem). I da, jeste deo današnje omladine i zanemaren i zapušten i od strane roditelja i od strane društva i jeste nasilje sve dominantnije. Sve nam je to servirano u filmu „Reži”, ali na nedovršen način tako da nad gledaocem ostaje da visi ono: „Dobro, videli smo i šta s tim?”. Previše je toga ostalo samo na nivou krokija i puke konstatacije. Nema onog poželjnog, dubljeg autorskog angažmana kojim bi se mlađoj bioskopskoj populaciji (film je pre svega i namenjen omladini) otvorila svest za prijem kakve važne poruke. Šteta. Prilika je propuštena.

U središtu filmske priče koja se dešava u jednom jedinom danu letnjeg školskog raspusta je devojčica Aja (vrlo dobra i fotogenična Kristina Jovanović, članica bendova „Kika” i „E-Play”) sa svim svojim teretom tinejdžerske zbunjenosti životom. Aja je zaljubljena u starijeg momka (Mladen Sovilj) koji bi da sa njom raskine, ljutnju i bes zbog toga ona iskaljuje kroz suprotstavljanje grupi obesnih dečaka koji nasrću na njenu drugaricu Maju – lokalnu vrtirepku (Đurđina Radić, bivša članica benda „SevdahBaby”), zbog čega će dobiti ubod nožem. Od tog trenutka pa do kraja filma Aja se neprestano kreće sa ušivenom ranom, od jedne do druge tačke unutar jednog od imaginarnih beogradskih geta, doživljavajući u tom začaranom krugu konstantne male poraze koji mogu da bole više od same rane. Ljetnja, dokoličarska avantura prerasla je u noćnu moru...

Scenarističke nedostatke nadomešćuje zanatska umešnost Koste Đorđevića, rediteljski znatno zrelijeg u odnosu na njegov prvi film „S(k)idanje”. Đorđević je kao reditelj pred sebe i svoju direktorku fotografije (izvrsna Bojana Andrić) postavio izazov snimanja filma u svega dvadeset kadrova, a rezultat njihovog zajedničkog odgovora na ovakav izazov vredan je velike pohvale. Kamera, kao u kakvoj igri, prelazi iz subjektivnog u objektivan kadar prateći ritam kretanja glavne junakinje što rezultira i sveukupno vrlo dobrom dinamikom filma, čemu je doprinos dala i montaža (Romana Vujasinović).

Sa stanovišta same vizuelne estetike ovo je privlačan film.

Slučajno ili namerno „Reži” bi hteo da bude i neka vrsta srpske verzije američkog filma „Kids” Larija Klarka...