Faraon s južne pruge

Leskovac nema pustinju, nema ni piramide, ali ima Tutankamona. Ako je u svojoj biografiji gradonačelnik Goran Cvetanović napisao da se specijalizovao na četiri britanska koledža, a da nema dokaza da je veslao za Oksford, verovatno je stekao dovoljno prijatelja, makar jednog Indijanu Džonsa, koji će doputovati u južnu prugu i otkopati jednu piramidu.

Ukoliko je ipak ne pronađe, Cvetanović će sagraditi noviju i lepšu. Kad još objavi da su gurmanske pljeskavice drevno jelo starih Leskovčana i postavi roštilj pored piramide, turisti će nagrnuti da vide novo svetsko čudo. Ako je već pomerio gradski praznik kako bi mogao da otputuje u Čikago i hvalio se da je lično doveo Grke i giros na „Roštiljijadu”, ne pojašnjavajući u sitna crevca da li je gospodina Girosa pozvao kao stranog investitora, zašto takav lokalni lider ne bi umislio da je sa Sunca, bez opekotina, sleteo u Leskovac?

Ko se, da budemo pošteni, ne bi osećao kao božanstvo kada dobija izbore iako priznaje da voli funkciju skoro kao svoju porodicu. Zato jednako brine o svojoj familiji i funkciji koju je usvojio, bez konsultacija centra za socijalni rad. I kao brižna glava porodice brine o svim članovima. Zato i opstaje, jer Leskovčani cene one koji vode brigu o porodici i usvojenu mezimicu, funkciju! Ne osvrće se Tutankamon ni na to što je Agencija za borbu protiv korupcije 2017. godine pokrenula postupak zbog neprijavljena imovine, nije ga potresla kazna od 50.000 dinara jer je iz leskovačkog budžeta bez zakonskog osnova potrošio skoro 13 miliona dinara. Faraon je vrhunska vlast i zato se na karnevalu u Makedoniji Cvetanović, sa članovima srpske delegacije, ogrnuo u staroegipatske odore. Neće valjda u prosjačke!

Mogu da zamislim lice Aleksandra Vučića koji gleda modni egzibicionizam svog čoveka s juga i razmišlja kako je verovatno bio dekoncentrisan kada je održavao kasting za predsednike opština. Ako je Dragoljub Simonović, šerif od Grocke, napravio najveći problem, osumnjičen da je naložio paljenje kuće novinara portala „Žig” Milana Jovanovića, Vučić je, objavivši vest o njegovom hapšenju, pokazao da je prvi šef naše države u čijem mandatu je razotkriven nalogodavac napada na novinare. I na toj hrabrosti mu treba čestitati, kao što je lekovito kritikovati ga zbog kadrovske selekcije na lokalu.

Simonović je, po izlasku iz pritvora, dao ostavku na sve funkcije u SNS-u, ali nekako u isto vreme otkrilo se da je Milutin Jeličić Jutka, gospodar Brusa, svojim saradnicama predlagao ne samo ljubkanje i volkanje, seksualno ih uznemiravajući, već se usudio da i pored skandaloznog ponašanja, obogaćenog lingvističkim incidentima, organizuje kontramiting žena zaposlenih u javnim preduzećima. Volkao bi Jutka da još vladucka. I da Srbija to ne gleducka. Vučić ne treba da bude Nostradamus da bi znao da će, prvom prilikom, ako zagusti, Jutka da preletka. To je već učinio Velji Iliću, ali ne zbog ideoloških i principijelnih razloga, niti iznenadne opčinjenosti Vučićem. Pažljivo motreći na odnose snaga u Beogradu, lokalni bosovi imaju nepogrešivi instinkt opstanka koji podrazumeva izdaju i promenu strana, uz kraduckanje, kao dijagnozu koju je postavio upravo čačanski knez Velja. Otuda svi neodoljivo liče na Šojiće i Pikiljiće. Kako po karakteru, tako i po dizajnu.

Aleksandar Vučić sigurno zna za taj divni, kanibalistički običaj u Srba. Svi koji su čekali u redu da mu celivaju ruku i zaklinju mu se na vernost klečeći, iz te perspektive su gledali na njegove prste, kao na ćevape.

Ako su Simonović i Jutka povučeni u rezervni sastav, na front je, ničim izazvan, iskočio faraon Cvetanović, kao još jedan egzotični primerak opštinskog apsolutiste u čijim su rukama javna preduzeća. A to znači i ljudske sudbine. A takvi podanici ne bi bili naročito iznenađeni ako bi, umesto vodovoda, gradili piramide!

I baš kada Sergej Trifunović pokazuje da je ipak talentovaniji glumac od naturščika Belog Preletačevića, koji je onomad pokupio silne glasove opoziciji kao mladenovački šaman, pa je onda volšebno nestao, poput Saše Jankovića, koji se od lidera antivučićevaca iznenada pretvorio u duha, jer se ne zna ni gde je, ni šta radi, vaskrsli su Simonović, Jutka i Tutankamon.

Dok se Dveri raspadaju na posvađane frakcije, a Boris Tadić okuplja deo demokrata kao protivtežu Đilasovom i Jeremićevom Savezu za Srbiju, te bi se pomislilo da osim Čede Jovanovića, Nenada Čanka i Voje Šešelja gotovo čitava plejada starih asova predstavlja omiljenu Vučićevu opoziciju, o čemu bi ponešto mogao da kaže iznenada rasanjeni Žarko Korać, naizgled sitni, bezimeni igrači SNS-a, postaju najveći balast Vučićevoj vlasti.

Kakav apsurd! Dok pregovara o Kosovu, razgovara s Vladimirom Putinom, Si Đinpingom, Angelom Merkel i američkim specijalnim izaslanicima, negde iz dubine Srbije može mu iskočiti lokalni Cezar. Taj neće preći Rubikon i reći: „Kocka je bačena”, već će se bahato pohvaliti da je bio u kazinu!