Фараон с јужне пруге

Лесковац нема пустињу, нема ни пирамиде, али има Тутанкамона. Ако је у својој биографији градоначелник Горан Цветановић написао да се специјализовао на четири британска колеџа, а да нема доказа да је веслао за Оксфорд, вероватно је стекао довољно пријатеља, макар једног Индијану Џонса, који ће допутовати у јужну пругу и откопати једну пирамиду.

Уколико је ипак не пронађе, Цветановић ће саградити новију и лепшу. Кад још објави да су гурманске пљескавице древно јело старих Лесковчана и постави роштиљ поред пирамиде, туристи ће нагрнути да виде ново светско чудо. Ако је већ померио градски празник како би могао да отпутује у Чикаго и хвалио се да је лично довео Грке и гирос на „Роштиљијаду”, не појашњавајући у ситна цревца да ли је господина Гироса позвао као страног инвеститора, зашто такав локални лидер не би умислио да је са Сунца, без опекотина, слетео у Лесковац?

Ко се, да будемо поштени, не би осећао као божанство када добија изборе иако признаје да воли функцију скоро као своју породицу. Зато једнако брине о својој фамилији и функцији коју је усвојио, без консултација центра за социјални рад. И као брижна глава породице брине о свим члановима. Зато и опстаје, јер Лесковчани цене оне који воде бригу о породици и усвојену мезимицу, функцију! Не осврће се Тутанкамон ни на то што је Агенција за борбу против корупције 2017. године покренула поступак због непријављена имовине, није га потресла казна од 50.000 динара јер је из лесковачког буџета без законског основа потрошио скоро 13 милиона динара. Фараон је врхунска власт и зато се на карневалу у Македонији Цветановић, са члановима српске делегације, огрнуо у староегипатске одоре. Неће ваљда у просјачке!

Могу да замислим лице Александра Вучића који гледа модни егзибиционизам свог човека с југа и размишља како је вероватно био деконцентрисан када је одржавао кастинг за председнике општина. Ако је Драгољуб Симоновић, шериф од Гроцке, направио највећи проблем, осумњичен да је наложио паљење куће новинара портала „Жиг” Милана Јовановића, Вучић је, објавивши вест о његовом хапшењу, показао да је први шеф наше државе у чијем мандату је разоткривен налогодавац напада на новинаре. И на тој храбрости му треба честитати, као што је лековито критиковати га због кадровске селекције на локалу.

Симоновић је, по изласку из притвора, дао оставку на све функције у СНС-у, али некако у исто време открило се да је Милутин Јеличић Јутка, господар Бруса, својим сарадницама предлагао не само љубкање и волкање, сексуално их узнемиравајући, већ се усудио да и поред скандалозног понашања, обогаћеног лингвистичким инцидентима, организује контрамитинг жена запослених у јавним предузећима. Волкао би Јутка да још владуцка. И да Србија то не гледуцка. Вучић не треба да буде Нострадамус да би знао да ће, првом приликом, ако загусти, Јутка да прелетка. То је већ учинио Вељи Илићу, али не због идеолошких и принципијелних разлога, нити изненадне опчињености Вучићем. Пажљиво мотрећи на односе снага у Београду, локални босови имају непогрешиви инстинкт опстанка који подразумева издају и промену страна, уз крадуцкање, као дијагнозу коју је поставио управо чачански кнез Веља. Отуда сви неодољиво личе на Шојиће и Пикиљиће. Како по карактеру, тако и по дизајну.

Александар Вучић сигурно зна за тај дивни, канибалистички обичај у Срба. Сви који су чекали у реду да му целивају руку и заклињу му се на верност клечећи, из те перспективе су гледали на његове прсте, као на ћевапе.

Ако су Симоновић и Јутка повучени у резервни састав, на фронт је, ничим изазван, искочио фараон Цветановић, као још један егзотични примерак општинског апсолутисте у чијим су рукама јавна предузећа. А то значи и људске судбине. А такви поданици не би били нарочито изненађени ако би, уместо водовода, градили пирамиде!

И баш када Сергеј Трифуновић показује да је ипак талентованији глумац од натуршчика Белог Прелетачевића, који је ономад покупио силне гласове опозицији као младеновачки шаман, па је онда волшебно нестао, попут Саше Јанковића, који се од лидера антивучићеваца изненада претворио у духа, јер се не зна ни где је, ни шта ради, васкрсли су Симоновић, Јутка и Тутанкамон.

Док се Двери распадају на посвађане фракције, а Борис Тадић окупља део демократа као противтежу Ђиласовом и Јеремићевом Савезу за Србију, те би се помислило да осим Чеде Јовановића, Ненада Чанка и Воје Шешеља готово читава плејада старих асова представља омиљену Вучићеву опозицију, о чему би понешто могао да каже изненада расањени Жарко Кораћ, наизглед ситни, безимени играчи СНС-а, постају највећи баласт Вучићевој власти.

Какав апсурд! Док преговара о Косову, разговара с Владимиром Путином, Си Ђинпингом, Ангелом Меркел и америчким специјалним изасланицима, негде из дубине Србије може му искочити локални Цезар. Тај неће прећи Рубикон и рећи: „Коцка је бачена”, већ ће се бахато похвалити да је био у казину!