Da li vrediš onoliko koliko imaš

Slučaj zlostavljanja trinaestogodišnjeg dečaka iz Bačke Topole potresao je javnost i reaktuelizovao pitanje zašto je vršnjačko nasilje tako žilav fenomen protiv koga se teško boriti. Reč je o zaista kompleksnoj priči, koja se može posmatrati iz više uglova. Međutim, u ovom slučaju naročito „upada u oči” da je dečak bio psihofizički maltretiran zato što potiče iz siromašne porodice. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti apelovala je na nadležne institucije da odmah preduzmu sve raspoložive mere kako bi mu se pružila zaštita i obezbedili adekvatni uslovi za život ugroženog deteta. Rekla je i da su slučajevi diskriminacije na osnovu imovnog stanja retki i da stoga treba posebno podržati one koji je prijavljuju.

A ako se zapitamo zašto se ovaj vid stigmatizacije retko prijavljuje, odgovor nije zato što se ona retko dešava, već zbog toga što se siromaštvo u današnjem društvu percipira kao sopstvena krivica i, samim tim, kao sramota. Drugim rečima, oni koji trpe ovaj vid nasilja najčešće će to sakriti jer ih je stid zato što nemaju. To je još vidljivije kada je reč o ekstremno ranjivom, dečjem uzrastu. No, dečje ponašanje ne treba posmatrati kao izolovan fenomen, već kao jedan od pokazatelja dominantnih društvenih vrednosti. Stoga uzroke diskriminacije zbog siromaštva u školama treba tražiti upravo u ukorenjenim obrascima ponašanja i propagiranim idealima u svetu odraslih. Ovo je priča o tome kako je posedovanje mobilnog telefona zamenilo ideal drugarstva u đačkom dobu. A ideal drugarstva nije baš tako davno bio naša realnost.

Socijalizam je idealizovao klasnu jednakost i stoga se o razlikama koje su među društvenim slojevima realno postojale, najčešće nije javno govorilo. Ako gledamo dečji kontekst, socijalizam je plasirao priču o tome da je drugarstvo vrednost samo po sebi, da se užina na odmorima deli i da se o drugarima ne formira mišljenje na osnovu materijalnog stanja porodice iz koje potiču. Devedesete su bile godine šokantne distorzije vrednosnog sistema, pa je u školskim klupama, u sklopu opšte kriminalizacije društva, ultimativna vrednost postala marka patika koje dete nosi (i bez kojih na ulici lako može ostati). Iako je 21. vek doneo nadu da će se društvo promeniti nabolje, logika kapitalizma koji je na velika vrata ušao u Srbiju sve snažnije i odraslima i deci poručuje da vrediš samo onoliko koliko imaš.

Kapitalizam nije samo ekonomski sistem, već je i konglomerat vrednosti i stilova života. Potrošnja nije samo puko kupovanje robe, ona je način komunikacije. Proizvodi koji se kupuju ne služe samo, pa ni prvenstveno, za zadovoljenje neke potrebe, već su sredstvo uz pomoć kojeg se (samo)definišemo i komuniciramo sa drugima. A da bi se funkcija formulisanja identiteta kroz potrošnju održavala, „u pomoć” uskaču razni, kako to neki sociolozi kažu, sporedni igrači. Na mesto nekadašnjih glavnih junaka iz oblasti popularne kulture (glumačke i pevačke zvezde), dolaze anonimni ljudi koji samo reklamiranjem različitih potrošačkih navika postaju popularni (reč je o novim zanimanja poput infulensera, jutjubera...). Njihova uloga je da kroz slike idealno lepih života i idealno lepih tela navode na što veću potrošnju. Na taj način potrošnja postaje sekundarna proizvodnja – proizvodnja ličnog identiteta, u čijem je središtu roba koju posedujemo. Marke mobilnog telefona ili odeće šalju poruku o tome ko je ko, kojim društvenim grupama ko pripada i kojim stilom živi. Kroz konzumerizam se otvaraju intimna pitanja (ko smo i kako nas drugi vide), a kako je odgovor na ta pitanja u kapitalizmu isključivo kupovina popularne robe, sistem ostvaruje svoj cilj – gomila se profit (u džepovima malog broja ljudi).

Jezik potrošnje deca odlično razumeju. Raste broj artikala koje treba imati, uvećava se broj slika na društvenim mrežama koje prikazuju lažan svet idealnih i skupih tuđih života, dok u realnosti mali broj roditelja može da istrči tu maratonsku potrošačku trku. To, naravno, nije situacija samo u Srbiji, ali se zbog ne tako daleke socijalističke prošlosti dobar deo stanovništva seća i nekih drugih poruka koje su dobijali u dečjem uzrastu i vrednosnih obrazaca u kojima su vaspitavani. Upravo zato slika diskriminacije zbog siromaštva mnoge iznenađuje. Naravno da je vest o tome da maloletnici maltretiraju vršnjaka zbog toga što je siromašan šokantna, međutim, ako se ima na umu širi vrednosni sistem, koji normalizuje stravične klasne razlike, siromaštvo definiše kao lični poraz, a potrošnju pretvara u sredstvo komunikacije i samodefinisanja, onda ne treba da iznenađuje fenomen stigmatizacije siromaštva u ranom uzrastu. Na početku sam rekla da je vršnjačko nasilje veoma složena tema, koja podrazumeva analizu više aspekata i traži posebno osetljiv pristup i žrtvama i počiniocima. Ipak, stalno treba imati na umu da se taj fenomen mora posmatrati i u sklopu opštih društvenih procesa, i to i na lokalnom i na globalnom nivou.

* Asistentkinja na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista