Да ли вредиш онолико колико имаш

Случај злостављања тринаестогодишњег дечака из Бачке Тополе потресао је јавност и реактуелизовао питање зашто је вршњачко насиље тако жилав феномен против кога се тешко борити. Реч је о заиста комплексној причи, која се може посматрати из више углова. Међутим, у овом случају нарочито „упада у очи” да је дечак био психофизички малтретиран зато што потиче из сиромашне породице. Повереница за заштиту равноправности апеловала је на надлежне институције да одмах предузму све расположиве мере како би му се пружила заштита и обезбедили адекватни услови за живот угроженог детета. Рекла је и да су случајеви дискриминације на основу имовног стања ретки и да стога треба посебно подржати оне који је пријављују.

А ако се запитамо зашто се овај вид стигматизације ретко пријављује, одговор није зато што се она ретко дешава, већ због тога што се сиромаштво у данашњем друштву перципира као сопствена кривица и, самим тим, као срамота. Другим речима, они који трпе овај вид насиља најчешће ће то сакрити јер их је стид зато што немају. То је још видљивије када је реч о екстремно рањивом, дечјем узрасту. Но, дечје понашање не треба посматрати као изолован феномен, већ као један од показатеља доминантних друштвених вредности. Стога узроке дискриминације због сиромаштва у школама треба тражити управо у укорењеним обрасцима понашања и пропагираним идеалима у свету одраслих. Ово је прича о томе како је поседовање мобилног телефона заменило идеал другарства у ђачком добу. А идеал другарства није баш тако давно био наша реалност.

Социјализам је идеализовао класну једнакост и стога се о разликама које су међу друштвеним слојевима реално постојале, најчешће није јавно говорило. Ако гледамо дечји контекст, социјализам је пласирао причу о томе да је другарство вредност само по себи, да се ужина на одморима дели и да се о другарима не формира мишљење на основу материјалног стања породице из које потичу. Деведесете су биле године шокантне дисторзије вредносног система, па је у школским клупама, у склопу опште криминализације друштва, ултимативна вредност постала марка патика које дете носи (и без којих на улици лако може остати). Иако је 21. век донео наду да ће се друштво променити набоље, логика капитализма који је на велика врата ушао у Србију све снажније и одраслима и деци поручује да вредиш само онолико колико имаш.

Капитализам није само економски систем, већ је и конгломерат вредности и стилова живота. Потрошња није само пуко куповање робе, она је начин комуникације. Производи који се купују не служе само, па ни првенствено, за задовољење неке потребе, већ су средство уз помоћ којег се (само)дефинишемо и комуницирамо са другима. А да би се функција формулисања идентитета кроз потрошњу одржавала, „у помоћ” ускачу разни, како то неки социолози кажу, споредни играчи. На место некадашњих главних јунака из области популарне културе (глумачке и певачке звезде), долазе анонимни људи који само рекламирањем различитих потрошачких навика постају популарни (реч је о новим занимања попут инфуленсера, јутјубера...). Њихова улога је да кроз слике идеално лепих живота и идеално лепих тела наводе на што већу потрошњу. На тај начин потрошња постаје секундарна производња – производња личног идентитета, у чијем је средишту роба коју поседујемо. Марке мобилног телефона или одеће шаљу поруку о томе ко је ко, којим друштвеним групама ко припада и којим стилом живи. Кроз конзумеризам се отварају интимна питања (ко смо и како нас други виде), а како је одговор на та питања у капитализму искључиво куповина популарне робе, систем остварује свој циљ – гомила се профит (у џеповима малог броја људи).

Језик потрошње деца одлично разумеју. Расте број артикала које треба имати, увећава се број слика на друштвеним мрежама које приказују лажан свет идеалних и скупих туђих живота, док у реалности мали број родитеља може да истрчи ту маратонску потрошачку трку. То, наравно, није ситуација само у Србији, али се због не тако далеке социјалистичке прошлости добар део становништва сећа и неких других порука које су добијали у дечјем узрасту и вредносних образаца у којима су васпитавани. Управо зато слика дискриминације због сиромаштва многе изненађује. Наравно да је вест о томе да малолетници малтретирају вршњака због тога што је сиромашан шокантна, међутим, ако се има на уму шири вредносни систем, који нормализује стравичне класне разлике, сиромаштво дефинише као лични пораз, а потрошњу претвара у средство комуникације и самодефинисања, онда не треба да изненађује феномен стигматизације сиромаштва у раном узрасту. На почетку сам рекла да је вршњачко насиље веома сложена тема, која подразумева анализу више аспеката и тражи посебно осетљив приступ и жртвама и починиоцима. Ипак, стално треба имати на уму да се тај феномен мора посматрати и у склопу општих друштвених процеса, и то и на локалном и на глобалном нивоу.

* Асистенткиња на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа