Najbolja voda u bivšoj Jugi

Čemerno – Na istoku Volujak, sa zapada Živanj, severno Zelengora, sa juga Lebršnik. A između – Čemerno. Zabrđu, Meljavcu, Podbrini i Laništu, privili se zaseoci čemerne zaravni. Ćute skrivajući u sebi priče davnih vremena kojih se gorštaci rado sete kada im namernik zakuca na vrata.

Jedni kažu kako je ovo mesto dobilo ime po travi čemerici. Drugi tvrde da se Čemerno zove po nekom begu Čemerliji koji je vladao ovim krajem u doba Osmanlija. Najbliža istini je priča osamdesetogodišnjeg starine Obrena Grubačića.

– Pošto su prethodno zapalili bosanski grad Sokolac i u njemu ubili bana, Turci su sa sobom poveli sina mu Vlajislava. Majka je, plačući, išla za njima moleći ih da joj puste sina. Stigla je tako do Čemerna. Dalje nije mogla. Sela je na kamen i zakukala – „jao meni jadnoj i čemernoj za Sokocem gradom bijelijem i moijem sinom Vlajislavom”. Eto, po naricanju Vlajislavove majke i ime Čemerno, kaže Obren.

Nema nijednog posebno zimskog dana, a da se u meteorološkim izveštajima ne pomene Čemerno. Snegovi, kiše, vetrovi, svejedno šta, ali zna se da je tada najžešće na Čemernu. Kad šoferi kažu da je prohodna džada preko Čemerna, onda su i sve druge.

Tihomir Mihić je meteorolog. Penziju je dočekao u Čemernu, mestu na kome se sudaraju mediteranska i umereno-kontinentalna klima. Mestu čudnih klimatskih promena, meteoroloških rekorda i neobičnosti. Tihomir priča o 137 dana koliko je, prosečno svake godine, Čemerno okovano snegom i o rekordnih dva metra i osamdeset centimetara snega koji je pao pre dvadesetak godina. Priča o jedanaestom oktobarskom danu 1964. kada je, nakon proloma oblaka i za samo sat vremena, na Čemernu palo 328 litara kiše. Bujice su tada odnele kilometar i po puta. Priča Tihomir i o izvorištu Dobra voda.

– Uzeo sam uzorke vode sa devetnaest izvora. Višemesečna analiza pokazala je da je Dobra voda najkvalitetnija u bivšoj Jugoslaviji. Najbliža joj je bila voda sa Zavižana. Sećam se da je „izgubila” prvo mesto samo zato što što je Dobra voda bila 0,2 stepena hladnija od zavižanske, seća se Tihomir.

Dobru vodu, gore podno Lebršnika, pili su i Dubrovčani i Rimljani koji su Čemernom hodili karavanskim putevima. Pili su je i Austrougari i Titovi proleteri, ali i Smail-aga Čengić.

– Smail-aga bi pored Dobre vode razapinjao čadore. Jeo janjce i milovao mlade Vlahinje. Tu je delio deftere onima koji su, zbog straha od krvne osvete, iz susedne Crne Gore, tražeći azil, bežali u Bosnu, opet će Tihomir.

Postoji u Čemernu i vododelnica, lokalitet sa koga, prvo potocima, a potom rekama, vode teku Jadranu i Crnom moru... Voda koja se sliva sa jednog krova kuće Neđa Sudžuma odlazi prema Jadranskom moru, dok ona, sa drugog krova, pripada crnomorskom slivu.

Na jednom od uzvišenja na Čemernu, nekada davno bila je kasarna graničnih jedinica austrougraske vojske koja je prema Crnoj Gori imale više karaula. Svakodnevno bi do njih, petnaestak kilometara dugim bogazama, poštu donosio i odgovor vraćao niko drugi do pas po imenu Akord. Kada je uginuo Habzburgovci su mu u Čemernu podigli spomenik.

Tokom Drugog svetskog rata na Čemernu su boravili Josip Broz, Moša Pijade, Koča Popović... Sa još petnaestak konjanika stigli pred kuću Obrena Grubačića. Tu zanoćili i sutradan otišli.

(/slika2)Sa Čemerna su mnoga poznata imena. Malo je znano da su, na čemernoj zaravni, rođena čak tri pilota – Đorđo Supić pilot Kraljeve vojske, Ratko Mihić pilot JAT-a čiji se avion, sedamdeset i druge, srušio u Češkoj i Milomir Supić.

Na Čemernu danas tek desetak domova i pedesetak duša. Među njima i najmlađi Vasilija, Vesko, Vesna i Nedeljko. I roditelji im Bojana i Milenko. Čemerno nikom i nikada ne bi dali. Ni iz Čemerna otišli.