Molitve i za neistomišljenika

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 18. maja – Javni život Amerikanaca ponovo se ustalasao oko Kenedija. I kampanja za izbor kandidata za predsednika SAD i rat u Iraku i nacionalna ekonomska posrtanja i turneja Džordža Buša po Bliskom istoku pali su juče u zasenak vesti o naglom pogoršanju zdravlja masačusetskog senatora Edvarda Teda Kenedija (76).

Amerika je pri tom ispoljila akutni preobražaj koji bi, čini se, bio poželjan i u drugim slučajevima. Odjednom su, naime, i neki od njenih najisključivijih krugova, iskazali sposobnost da izraze saosećanje i sa izrazitim im neistomišljenikom.

Kada bi takva poistovećenja sa odudarajućim stavovima Vašington pokazao prema drugim akterima političke, posebno međunarodne scene, svet bi izgledao mnogo bolje, primetio je jedan od mnogih pomnih posmatrača novonastalog uzbuđenja. Jer, brigu za obolelog Kenedija su pokazali čak i pretendenti za novog šefa Bele kuće kojima predstavlja prepreku ka takvom njihovom željenom usponu.

Javnom i vrlo aktivnom podrškom Baraku Obami, Kenedi se grdno zamerio rivalima ilinoiskog senatora – stranačkoj konkurentkinji Hilari Klinton i republikanskom protivniku Džonu Mekejnu. Za Kenedija, koga doživljava kao jednog od svojih „instruktora”, Obama je, naravno, rekao sve najlepše, pa i da je „politički div” za čije se zdravlje moli, ali u komplimentima gotovo da nisu zaostajali ni preostali takmaci u predsedničkoj trci. „On je legendarni zakonodavac, kad smo zajednički nastupali bio je vešt, pošten i velikodušan partner, i činilo mi je čast da mogu da ga nazovem svojim prijateljem”, izjavio je, uz ostalo, Mekejn, iako Kenedi odbacuje njegovu izbornu platformu kao nastavak nepopularnog kursa Džordža Buša. „Molim se za Teda i želim mu brzi oporavak”, poručila je Hilari Klinton, iako joj je Kenedi otkazao podršku.

Uljudno saučestvovanje s medicinskim neizvesnostima (koje lekari još ispituju) kolege senatora, njegovi visokorangirani neistomišljenici su iskazivali uz jasnu egocentričnu računicu: da im više vajde donosi izražavanje poštovanja, nego osporavanja, prema „jednom Kenediju”. Porodica Kenedi je, slažu se analitičari, upozoravajući simbol kolebljivosti američkih političkih sudbina, koje se kreću od vrhunskih dostignuća i potencijala, do tragičnih ishoda, pa je najpreporučljivije da se njenim izdancima ukaže uvažavanje.

Ted je poslednji iz legendarnog bratskog trija: Džon Kenedi je 1963. ubijen kao predsednik, a Robert Kenedi 1968. kao demokratski predsednički pretendent. U stranačkoj trci ka Beloj kući, učestvovao je i Ted (1980. godine) ne libeći se da konkuriše šefu države iz svoje stranke (Džimiju Karteru) ali bez uspeha, koji je izostao, dobrim delom, zbog „saobraćajnog udesa” 1969. u kome se utopila njegova saputnica, zbog čega je on bio kažnjen, uslovno, dva meseca zatvora…

U Senatu SAD, Edvard Kenedi je član sa stažom drugim po dužini. U taj dom američkog Kongresa (parlamenta) ušao je još 1962. – godinu dana pre nego što mu je ubijen brat Džon i pet godina pre nego što mu se rodio sin Patrik koji je sada član Predstavničkog doma.

Sadašnje Tedovo poboljevanje podsetilo je javnost na tragične krajeve njegova dva brata, koji su takođe povezani s predsednikovanjem ili predsedničkim aspiracijama, u kojima sada učestvuje kao podržavalac Baraka Obame. Zapažena je, ujedno, okolnost da se, kao pripadnik „političke dinastije”, stavio na stranu Obame, pretendenta koji nema takav pedigre.

Kenedi se, naime, suprotstavlja tekućoj dinastičnosti. Istrajan je oponent i Mekejna koji bi da produži ratni kurs Buša (čiji je otac takođe bio predsednik), a odnedavno je i kritičar Hilari Klinton (čiji je muž, takođe dvehiljaditih, bio na čelu Bele kuće).

Ali, čula su se i strahovanja da je Tedov jučerašnji hitan odlazak u bostonsku bolnicu, možda i na specifičan način, predznak „nepoželjne reprize istorije”. Njegovi bližnji i lekari, međutim, izražavaju optimizam, protiv zloslutnosti…