Pod okriljem misli „Budimo ljudi”

Zahvaljujući dr Jovanu Janjiću, kulturologu i nekadašnjem novinaru NIN-a, mnogi su bolje upoznali patrijarha Pavla, spoznali neke nedovoljno poznate događaje i ljude iz naše prošlosti, ušli u suštinu postojanja onoga što nas okružuje.

Danas je naš sagovornik docent na Visokoj školi za komunikacije u Beogradu, a u međuvremenu je obavljao i nekoliko rukovodećih dužnosti za koje kaže da su kao i svaki drugi posao, ističući da nije važno šta radiš, nego kako radiš.

Njegova knjiga o patrijarhu Pavlu pod naslovom „Budimo ljudi, život i misli patrijarha Pavla” dostigla je velike tiraže i rado je čitana i na stranim jezicima. Često ga zovu da drži duhovne tribine, predočava reči patrijarha Pavla, koje, kako kaže, vode ka praktičnoj spoznaji kako biti čovek.

Stradanje crkve pod komunistima

U međuvremenu, Janjić je približio savremenicima još neke važne ličnosti, svete ljude. Tako, recimo, ispisujući knjigu „Čuda Svetog Mine u Beogradu”, približio je lik ovog svetitelja s kraja trećeg i s početka četvrtog veka. On je vrlo uvažavan kod Grka, Bugara, Rusa i drugih naroda, a donedavno u Srbiji mu je bila posvećena samo jedna mala crkva kod Kuršumlije i jedna grobljanska crkva u Crnoj Gori. Lik Svetog Mide odnedavno se sve više oslikava po hramovima širom Srbije, pa i izvan Srbije.

Knjigom „Svetlonosac u mraku” Janjić je upoznao javnost sa životom i stradanjem pod komunistima episkopa hvostanskog Varnave (Nastića). Iako je reč o jednom od najvećih srpskih stradalnika posle Drugog svetskog rata, o ovom svetom čoveku u široj javnosti se do sada malo znalo, jer nije bilo uputno pominjati njegovo ime. Nakon izdržane jedanaestogodišnje kazne zatvora, pokušaja ubistva na Veliki petak i raznih progona od jugoslovenskih komunističkih vlasti, vladika Varnava je otrovan 1964. godine u manastiru Beočinu. Svetili su se i nad njegovim mrtvim telom... Za vreme patrijarha Pavla zvanično je proglašen za svetitelja. Danas se u spomen na njega podižu hramovi po Srbiji i Republici Srpskoj.

Najobimnije Janjićevo delo jeste naučna studija od oko hiljadu strana „Srpska crkva u komunizmu i postkomunizmu (1945–2000)”. Istražio je kroz šta je sve prošla Srpska pravoslavna crkva i kako je uspela da očuva svoj vekovni poredak u jednom od najtežih perioda u svojoj istoriji, u vremenu posle Drugog svetskog rata. Ispisujući istoriju Srpske crkve u ovom periodu, ispisivao je i istoriju srpskog i drugih jugoslovenskih naroda u drugoj polovini 20. veka. Kroz ovo delo predočen je duhovni ambijent kakav je u to vreme vladao u Srbiji i u Jugoslaviji, ali je pokazano kako je neko hteo da nas napravi drugačijim ljudima nego što smo vekovima bili.

Janjić se, osim naukom, bavio i književnošću. Bio je direktor i glavni i odgovorni urednik izdavačke kuće „Prosveta”, a donedavno i glavni i odgovorni urednik izdavačke delatnosti Udruženja književnika Srbije. Jedno vreme bio je i savetnik u Ministarstvu vera.

Po osnovnom obrazovanju je pravnik, a doktorirao je kulturološke nauke.

– Životna naznačenja jača su od naših želja – ističe Janjić. – Ili, kako to mnogi pomirljivo kažu: život nas vodi svojim tokom. Pravo sam studirao po izričitoj želji oca; a pošto nisam želeo (zbog raznih nepravdi) da se bavim pravom, bavio sam se onim što je život pred mene donosio.

Poznanstvo sa patrijarhom Pavlom bilo je ipak, kako kaže, ključno da se opredeli za ono čime se danas bavi.

– Sa patrijarhom sam se upoznao dok sam bio novinar NIN-a. Njegova reč, postupanje i svekoliki život za mene su bili mera stvarnosti iz koje se dobro rađa, stvarnosti na kojoj ovaj svet opstaje. Mera Dobra. Pišući o njemu, ukazala su se duhovna prostranstva koja više nisam želeo da napuštam. Reč patrijarha Pavla navodila me je na razmišljanje, učvrstila u mnogim stavovima, otvorila vidike...

Janjićev put vodi sa padina Sokolskih planina. Selo Vrbić, opština Krupanj. Bio je đak pešak: sedam kilometara do škole i sedam kilometara od škole u Beloj Crkvi, gde je, navodno, počeo ustanak u Drugom svetskom ratu.

– Išlo se preko brda, većinom kroz šume, zemljanim putem. U proleće i jesen jedva noge u gumenim čizmama vadimo iz blata. Zimi se provlačimo kroz granje povijeno pod naslagama snega; sneg pada za vrat... Kad stignemo u Belu Crkvu, idemo na reku da operemo od blata čizme ili gumene opanke. U školu uvek stignemo na vreme, čisti, ali često zajapureni... Toga puta odavno više nema, zarastao u šiblje.

Deci toga kraja škola nije jedina obaveza.

– Otac izračuna koliko je potrebno vremena da se prevali taj put od škole do kuće, ostavi petnaest minuta za raspremanje i za ručak, pa u njivu – nastavlja Janjić da predočava kako je bilo. – U njivi se radi dok ne padne mrak. Tek onda, onako umorni, imamo priliku da uzmemo knjigu da se spremimo za školu sutradan. Ustaje se najkasnije u pet sati ujutru, jer časovi u školi počinju u pola osam...

Pogotovo u pasivnim krajevima, život tera da se deca od malih nogu prihvataju teških poslova.

– Nema šta nisam radio i šta ne znam da radim – kaže Jovan. – Čuvao sam stoku; od svoje dvanaeste godine sam sam orao, u strani, sa volovskom zapregom; kopao i brao kukuruz; sadio i okopavao povrće; sadio, orezivao i brao maline; sadio, brao i nizao duvan; kupio i plastio seno; išao na vršidbu; kalemio voćke; brao i skupljao voće; pekao rakiju; mešao malter... Za nas nije bilo ni letovanja, ni zimovanja. Stalno neki rad. Dlanovi gotovo uvek u žuljevima...

Pri tom napominje:

– Nema nijednog mog druga, nijedne moje drugarice koji su tako živeli, a da znam da su kasnije obraz ukaljali! Prihvatiš život takav kakav jeste; navikneš da budeš zadovoljan onim što imaš... Moja majka je ratno siroče: na ime toga nikada niko niti je šta tražio niti je ona bilo šta dobila. Nauči čovek da je njegovo samo ono što sam stekne.

Stečeno na ognjištu

– I kad dete napusti rodnu kuću – kaže naš sagovornik – ono nosi sa sobom ono što je steklo na ognjištu. Navika da čuva ono što ima, da stiče za život poštenim radom i da drži reč odlike su ponajviše onih koji su stasavali u nemaštini i tamo gde je reč glavni oslonac.

Roditelji se bore za svoje dete, ali često nisu u mogućnosti da pruže onoliko koliko je potrebno.

Dok je išao u srednju školu, morao je da traga za najjeftinijim stanovima, a za hranu šta bude i koliko bude... Na studijama, takođe, često se osećao teret siromaštva.

– Oh, koliko puta sam petkom bio u strahu kako ću preživeti do ponedeljka, dok se ne snađem za kakav dinar, dok se ne vrati sa puta neko od mojih drugova, da mi pozajmi; što bih ja, naravno, uredno vraćao što sam pre mogao. Koliko puta sam gladan legao... Posebno me je ubijala ljudska nepravda koju sam gledao oko sebe. Umori se duša od takvog života. Nekad ti dođe da digneš ruke od svega. Padneš. Ustaneš. Opet padneš, pa opet ustaneš... Vera u Boga me spasavala i spasla.

Posle svega, Janjić kaže da je ponosan što je prošao takav put, iako nije prijatno prisećati se nekih teških trenutaka.

– Sam način života i prilike u kojim se nađemo navode nas na razmišljanje, da tragamo kojim putem je najbolje ići. Teške situacije čoveka podstiču na borbu i na promišljanje; mora najpre da se osloni na sopstvene snage da bi uopšte opstao, a tek onda da računa eventualno na nečiju pomoć.

U našem vremenu, napominje Janjić, patrijarh Pavle dao je najbolji primer kako se nositi sa teškoćama koje vam se nađu na putu i kako u svemu onome što radimo možemo da nađemo smisao. On je smireno prihvatao sve teškoće ovoga sveta, još od vremena kada je sa tri godine ostao siroče, pa sve dok nije napustio ovaj svet. On nije postao „svetac koji hoda” zato što se negde sklonio u osamu i molio za sebe, već zato što je prihvatao sve teškoće ovoga sveta. On i kao crkveni poglavar (na najvišoj crkvenoj dužnosti) i kao star čovek (poživeo 95 godina) nije očekivao da njemu neko služi, nego se trudio da on drugima služi. I zato je bio i ostao – veliki.

Život je jednostavan

– Takvim svojim postupanjem pokazao nam je da je život, u suštini, jednostavan, ali da ga ljudi komplikuju, tražeći razne izgovore samo da ne bi činili ono što se od njih očekuje – smatra Janjić.

Upravo na primeru patrijarha Pavla, dr Jovan Janjić je, kako sam kaže, mnogo šta naučio i utvrdio spoznaju da svako od nas daje ton društvu u kojem živimo, ulepšava ili kvari sliku o njemu.

Naravno da život često nije lak, napominje, ali se kroz te teškoće pokazuje ko je kakav čovek.

O životu, o tome šta imamo i o tome zašto nam se šta dešava, ističe, potrebno je razmišljati. Sve ima neki smisao.

Istinske vrednosti

– Narod bez čvrstog duhovnog utemeljenja lako se povodi – kaže Janjić. – Na moje pisanje na teme iz hrišćanske duhovnosti, pa i o samom patrijarhu Pavlu, ispočetka mnogi su gledali kao na nekakav povratak u prošlost. Zašto? Zato što je i dalje bilo jako „živo” ono što je izniklo u komunizmu. A onda na pogreb patrijarhu Pavlu dođe milion ljudi. Narod se vratio i prepoznao istinske vrednosti.

Bela Crkva kao Guča

– Belu Crkvu kod Krupnja, u koju sam išao u osnovnu školu, dnevno je posećivalo i po stotinu autobusa đačkih ekskurzija. Za sedmojulske „praznike” (za Ivanjdan) ovde je nekada bilo kao poslednjih godina u Guči. Danas više ekskurzija nema, a 7. jul se „slavi” još samo po inerciji onih koji neće da prihvate punu istorijsku istinu.

Eto kakvim obrtima je naš narod izložen!