Dragačevcu pohvala vojvode Mišića

Mislilo se da je poginuo, te je Radomir Stanojević, greškom dobio spomenik 1915. godine – još za života. A ovaj Dragačevac, svoj ovozemaljski put okončao je 24 godine kasnije u nabujaloj Moravici, vraćajući se sa panađura u Arilju. Leži ovenčan Ordenom zlatne Karađorđeve zvezde sa mačevima, na groblju rodnog sela Gornje Kravarice, u kom se rodio 1884. godine, a čitav život bio zemljoradnik kreditne zadruge. S jednim prekidom – dok je junačio u Velikom ratu.

Milisav D. Protić u knjizi „Dragačevo i njegovi slavni sinovi” navodi da o junaštvu Radomira Stanojevića, najrečitije svedočanstvo jeste Pohvalna naredba vojvode Živojina Mišića, komandanta Prve armije srpske vojske, datirana na 25. maj 1918. godine. Mišić pohvaljuje narednika Stanojevića iz kadra Treće čete Prvog bataljona 21. Pešadijskog puka i piše: „Ističem ga armiji, kao primer junaštva i patriotizma”, pa pedantno navodi sve Radomirovo podvige...

...Iz avgusta 1916. kada je sa patrolom izvršio uspešno izviđanje, noću po ispresecanom terenu i pod jakom neprijateljskom frontalnom i bočnom vatrom i samo nekoliko dana kasnije, na Ostrovskom položaju, kada je uspeo da sa 20 bombaša pretrči 200 metara, uskoči u neprijateljske rovove, primora ga da ih napusti i ostavi svu opremu i oružje. Mišić primećuje, da je zauzećem ovog položaja dobijena, vrlo zgodna osmatračka tačka.

Decembra iste godine na Izgoreloj zemlji, severno od kote 1.050, narednik Stanojević je, nastavlja vojvoda, dobrovoljno izašao iz rova, približio se neprijateljskom stražaru, zagovorio ga, bacio bombu i ubio ga, a na istom položaju za vreme prebacivanja upao je u baražnu vatru i tom prilikom, po drugi put, teško je ranjen...

Kod Velesa, oktobra 1918, prilikom juriša na solidno utvrđenog neprijatelja, Stanojević se opet dobrovoljno privlači neprijateljskim rovovima, na 10, 15 metara. Poziva stražara da se ne biju iz pušaka, već bombama, na šta je ovaj pristao, jer je bio u zaklonu. Radomirova prva bomba pala je u neprijateljski rov, od koje su odmah izletela parčad odela i opreme, ali je u tom trenutku i sam ranjen neprijateljskim puščanim zrnom... a Mišić zaključuje: „Kao vođa patrole, komandir stražarskog odeljenja, na najopasnijim mestima odlikovao se najvećim junaštvom.”

Ovom nadasve neustrašivom seljaku, posvećen je i jedan naslov među koricama knjige grupe autora „Dragačevci ovenčani Karađorđevom zvezdom”, u kojem je između ostalog zabeleženo za nezaborav i da se Radomir Stanojević, skroman i pošten čovek, po povratku iz rata, mada su ga svi slavili kao velikog junaka, ponašao kao da se nije razlikovao od svojih sugrađana, pa dodaju i to da je vitezove Karađorđeve zvezde sa mačevima, najvišeg odličja oslobodilačkih ratova od 1912. do 1918. godine, čije biografske podatke ispisujemo, kažu autori u predgovoru iste knjige, u kojoj su pobrojana herojstva 36 div-junaka, rodilo podneblje u kome žive ljudi od davnina poznati po oslobodilačkom duhu, radišnosti, čestitosti i poštenju. Takav je, kazuje i ova crtica iz ratne biografije, Gornjokravarac Radomir, pravi primer pravog Dragačevca.