Utisci sa niškog aerodroma

Putovao sam 4. aprila u 14 sati avionom sa niškog aerodroma „Konstantin Veliki” za Berlin. I evo iz prve ruke utisaka iz ove vazdušne luke.

Na aerodromu nema nijedne prodavnice, ne može se ništa kupiti, pa ni voda. Kada smo prošli pasošku i carinsku kontrolu, gotovo dva sata smo proveli u čekaonici u kojoj ima 87 stolica, a nas je bilo oko dve stotine. Većina putnika je stajala u prostoru od možda 200 metara kvadratnih, na temperaturi od oko 30 stepeni Celzijusa. Bilo je nekoliko klima uređaja, ali najverovatnije nisu radili. Tu se nalaze i dva toaleta (za 200 putnika), jedan ženski i jedan muški (bez ijednog pisoara). Lako je zamisliti kakva je bila higijena u tim prostorijama. Vodu smo mogli da kupimo u omanjem fri-šopu, ali samo „evijan” od pola litra, koja je koštala 300 dinara. U povratku, 7. aprila, oko 15 sati, ista priča, obogaćena sa dvadesetak taksista koji napadaju putnike sa svih strana, još u aerodromskoj zgradi.

Ministarka Zorana Mihajlović ovih dana je u medijima uporno hvalila niški aerodrom i njegovo funkcionisanje sa očekivanih, po njenim rečima, više od 300.000 putnika u ovoj godini. Međutim, slika u stvarnosti sasvim je drugačija. Ljudi koji rukovode ovim aerodromom trebalo bi da malo misle na putnike, jer su u ovom slučaju oni i najvažniji.

Jugoslav Tomić,
penzioner, Leskovac