Утисци са нишког аеродрома

Путовао сам 4. априла у 14 сати авионом са нишког аеродрома „Константин Велики” за Берлин. И ево из прве руке утисака из ове ваздушне луке.

На аеродрому нема ниједне продавнице, не може се ништа купити, па ни вода. Када смо прошли пасошку и царинску контролу, готово два сата смо провели у чекаоници у којој има 87 столица, а нас је било око две стотине. Већина путника је стајала у простору од можда 200 метара квадратних, на температури од око 30 степени Целзијуса. Било је неколико клима уређаја, али највероватније нису радили. Ту се налазе и два тоалета (за 200 путника), један женски и један мушки (без иједног писоара). Лако је замислити каква је била хигијена у тим просторијама. Воду смо могли да купимо у омањем фри-шопу, али само „евијан” од пола литра, која је коштала 300 динара. У повратку, 7. априла, око 15 сати, иста прича, обогаћена са двадесетак таксиста који нападају путнике са свих страна, још у аеродромској згради.

Министарка Зорана Михајловић ових дана је у медијима упорно хвалила нишки аеродром и његово функционисање са очекиваних, по њеним речима, више од 300.000 путника у овој години. Међутим, слика у стварности сасвим је другачија. Људи који руководе овим аеродромом требало би да мало мисле на путнике, јер су у овом случају они и најважнији.

Југослав Томић,
пензионер, Лесковац