Nepoznati Branko Ćopić

U „Politici” je od 19. do 25. marta izlazio feljton „Sudbina Branka Ćopića”.

Upoznao sam se sa Brankom, dve-tri godine pre 1970. Povremeno smo se viđali, a posle 1974. godine naši susreti su postajali češći. Naime, firma u kojoj sam bio zaposlen imala je izuzetno razvijene poslovne odnose sa Mostarom, pa su neki ljudi iz privrednih krugova predložili da se u Gornjem Milanovcu organizuje izložba slika poznatog mostarskog slikara Meha Sefića. Sve je dogovoreno, ali Sefić je postavio pitanje – ko će otvoriti izložbu, govoreći: „Nemoj, bolan, da nađete koga bilo”. Predložio sam da on dovede koga želi. Sefić opet replicira: „Pa ne možemo vam mi dati izložbu i dovesti čoveka u Šumadiju da je otvara” . Prilikom prvog viđenja sa Brankom pitao sam ga da li bi želeo da otvori izložbu. S velikim zadovoljstvom je prihvatio predlog, jer je i poznavao Sefića. Tom prilikom me zamolio: „Samo vodi računa da ja ne govorim mnogo, jer vidiš da me ova astma davi”. Branko je sredinom 1974. godine otvorio izložbu Meha Sefića i na otvaranju govorio najduže pet minuta. Posle toga smo bili na večeri, na kojoj je Branko vodio glavnu reč. U jednom trenutku rekao sam: „Branko, jedan deo ovih viceva otrovniji je od jeretičke priče”, na šta mi je odgovorio: „Prošlo je sve”.

Viđali smo se po dva puta nedeljno, najčešće u kafani kod „Londona”. Mislim da je Brozovo pominjanje njegovog imena ranilo Branka za ceo život. Znao je da sam oženjen, pa bi mi u razgovoru više puta ponovio: „Jovane, kad dođeš u probleme svi će te ostaviti, sem tvoje žene. Zato poštuj ženu.”

Branko je, osim lica za javnost, blaženog, dečjeg, nasmejanog, imao i ono drugo, tužno, setno, zabrinuto. Mislim da Branka niko nije u potpunosti upoznao.

Jovan Tomović,
Gornji Milanovac