Непознати Бранко Ћопић

У „Политици” је од 19. до 25. марта излазио фељтон „Судбина Бранка Ћопића”.

Упознао сам се са Бранком, две-три године пре 1970. Повремено смо се виђали, а после 1974. године наши сусрети су постајали чешћи. Наиме, фирма у којој сам био запослен имала је изузетно развијене пословне односе са Мостаром, па су неки људи из привредних кругова предложили да се у Горњем Милановцу организује изложба слика познатог мостарског сликара Меха Сефића. Све је договорено, али Сефић је поставио питање – ко ће отворити изложбу, говорећи: „Немој, болан, да нађете кога било”. Предложио сам да он доведе кога жели. Сефић опет реплицира: „Па не можемо вам ми дати изложбу и довести човека у Шумадију да је отвара” . Приликом првог виђења са Бранком питао сам га да ли би желео да отвори изложбу. С великим задовољством је прихватио предлог, јер је и познавао Сефића. Том приликом ме замолио: „Само води рачуна да ја не говорим много, јер видиш да ме ова астма дави”. Бранко је средином 1974. године отворио изложбу Меха Сефића и на отварању говорио најдуже пет минута. После тога смо били на вечери, на којој је Бранко водио главну реч. У једном тренутку рекао сам: „Бранко, један део ових вицева отровнији је од јеретичке приче”, на шта ми је одговорио: „Прошло је све”.

Виђали смо се по два пута недељно, најчешће у кафани код „Лондона”. Мислим да је Брозово помињање његовог имена ранило Бранка за цео живот. Знао је да сам ожењен, па би ми у разговору више пута поновио: „Јоване, кад дођеш у проблеме сви ће те оставити, сем твоје жене. Зато поштуј жену.”

Бранко је, осим лица за јавност, блаженог, дечјег, насмејаног, имао и оно друго, тужно, сетно, забринуто. Мислим да Бранка нико није у потпуности упознао.

Јован Томовић,
Горњи Милановац