Vaše pravo da znate sve

Pripremajući medijsku strategiju, grupa učenih ljudi za koje se verovatno s razlogom pretpostavlja da su među najupućenijima u stanje u medijskoj sferi kao prvu meru transformacije Javnog medijskog servisa navela je potrebu da „taksa bude primarni izvor finansiranja”. Razlog zbog koga navodim ovaj primer nije dovođenje u pitanje intencije predlagača, već to što taksa već jeste primarni izvor finansiranja s obzirom na to da u ukupnim prihodima RTS-a učestvuje sa 54 odsto, dok se iz državnog budžeta dotira 23 procenta, a toliko se ostvaruje i iz marketinških aktivnosti i prodaje sopstvenog programa.

Ovaj primer kazuje da čak i obavešteni i ka opštem interesu orijentisani ljudi svoje zaključke o RTS-u neretko baziraju na stereotipima, a ne na konkretnim činjenicama. Šta onda očekivati od onih čija je perspektiva sužena brigom o sopstvenom interesu? Upravo ono što se sada dešava – a to je da svoj uski interes predstave kao opšti.

To nas dovodi do ključnog pitanja šta je to opšti, odnosno javni interes. Ljudi često kažu da, uprkos pretplati koju plaćaju, ne dobijaju ono što očekuju od RTS-a. Štaviše, tvrde da je nepravda to što su primorani da uz račun za struju plaćaju i TV taksu. Ljudima je teško da shvate da opšti ili javni interes nije isto što i njihov lični interes. Teško im je, drugim rečima, da razumeju kako javni interes nije isto što i interes svih pojedinačno. Zapravo, javni interes, strogo uzevši, ne mora biti u vezi ni sa konkretnim interesom većine. Primera radi, programi javnih medijskih servisa u većini zemalja Evrope nisu najgledaniji. Njihova gledanost je ponekad daleko ispod gledanosti komercijalnih televizija, a njihove programe gleda mali deo onih koji plaćaju pretplatu. Uprkos tome, niko ne dovodi u pitanje njihov javni karakter, sve dok rade u skladu sa zakonima.

Suština, dakle, nije u tome da li je i koliki je broj ljudi zadovoljan programom JMS-a, već da li oni odgovaraju opštem interesu. Da skratimo priču, opšti interes se ogleda u zakonu. Ključno pitanje je da li JMS poštuje zakon i time odgovara javnom interesu, a ne da li odgovara zahtevima i interesima konkretnih pojedinaca i grupa.

U vezi sa aktuelnim događajima, treba ukazati na tri pitanja. Prvo je da li RTS radi po zakonu; drugo da li su medijski zakoni dobri; i treće – na koji se način loši zakoni menjaju.

Najviše primedaba političkih stranaka tiče se takozvane „funkcionerske kampanje” i nesrazmere u vremenu koje RTS pruža različitim političkim opcijama. Smatra se da se u praksi krši zakonsko načelo o „istinitom, nepristrasnom, potpunom i blagovremenom informisanju”. Previđa se, međutim, da zakon u isti mah, kroz načelo nezavisnosti uređivačke politike, prepušta uredničkom kolegijumu da ocenjuje šta odgovara gornjem opisu.

Zakon nigde ne definiše, a mogao bi, ograničenja vezana za funkcionersku kampanju, kao ni vreme koji bi političke stranke, srazmerno svom značaju, trebalo da imaju u programu. To, u proteklih trideset godina višestranačja, niko, uprkos najavama, nije hteo da zakonski reši. Kada propisi definišu zastupljenost stranaka – kao što je slučaj predizbornog programa, do sada nije bilo ozbiljnih zamerki. Sasvim je druga stvar što se, usled poslovične netransparentnosti i autističnosti, o tome malo zna, jer RTS nedovoljno i neadekvatno komunicira sa javnošću.

No, i pored toga, činjenica je da problem postoji i da on nije od juče. Srž, međutim, nije u uređivačkoj politici, već u zakonskim rešenjima. Zakoni se, pak, menjaju u skupštini. To je rodno mesto opšte volje i javnog interesa. Uz sve moguće zamerke ovom principu, svi drugi principi definisanja javnog interesa imaju znatno više manjkavosti. (Alternativa je da odbacimo ideju javnog interesa i da se povodimo isključivo za sopstvenim interesima i ciljevima, što bi možda i bilo poštenije nego da se lični interesi predstavljaju kao javni.)

Prigovor da mediji, pre svega RTS, dominantno utiču na ishod izbora za skupštinu ne samo da je pogrešna već, na izvestan način, vređa dostojanstvo onih za čije se interese stranke navodno zalažu. Ljudi nisu plastelin koji oblikuje glas iz televizora, već svesna bića koja prema svojim iskustvima, društvenom položaju i životnoj situaciji selektuju, promišljaju i proživljavaju informacije koje im se serviraju. Manje ili više prisutna i suptilna manipulacija informacijama može se ograničiti zakonskom regulativom. Ali zakone menjaju upravo oni koji se najviše žale na medije, a ne urednici i novinari.

Sasvim je druga stvar što političarima ne odgovara precizno regulisanje medijske sfere. Politička većina, koja god bila, tako dobija širi prostor za manipulaciju, a manjina večiti alibi za nedostatak ideja i ozbiljnog rada. RTS tako ostaje dežurni krivac i prostor za politički obračun koji nekada može dobiti i fizički karakter.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista