Politika uslovljavanja i namigivanja iza leđa

Šiptari, naime, ne odustaju od uvoznih taksa za robu iz Srbije, a Bošnjaci ne odustaju od blokiranja postizbornog konstituisanja vlasti na nivou BiH. Brisel je u oba slučaja više puta apelovao. Na adresu Prištine – da takse treba ukinuti, jer narušavaju sveti liberalni princip slobodnog protoka robe, kapitala, usluga i sl. u regiji. Na sarajevsku adresu – da postizborno konstituisanje vlasti ne može da čeka tronacionalni konsenzus ni o ulasku u NATO, ni o proširenju Saveta ministara BiH. I Amerikanci su im se pridružili, ali s pola snage.

Istina, Hašim Tači je u jednom momentu izjavio da je lojalnost prema SAD za Šiptare važnija od granica Kosova, a Bakir Izetbegović nije morao ni da kaže da mu je ista lojalnost važnija od granica BiH, jer ih bez SAD ne bi ni bilo. Uostalom, onaj prvi je, poput Viktorije Nuland, već rekao „ko j... EU”, a ovaj drugi da nema Saveta ministara dok Srpska ne pristane na MAP. Možda računaju da je to podilaženje dovoljno da ne moraju da ukinu takse, odnosno da deblokiraju zajedničke organe. Ipak, malo čudno.

SAD naprosto blefiraju kada kore bošnjačke i šiptarske muslimane, i to je Ramušu i Bakiru stavljeno do znanja povremenim ciničnim izjavama zamenika pomoćnika državnih sekretara da „SAD neće da se mešaju u unutrašnje stvari”. Naprosto, reč je o američkoj igri „desnim kažiprstom ga kori, a levom nogom ga gurka ispod stola”, pa šiptarske takse ostaju i bošnjačka blokada Saveta ministara ne prestaje. A sve sa starim ciljem: da se „mali Rusi” drže pod pritiskom i da se ruši autoritet EU u dvorištu. Da li u to „namigivanje iza leđa” spadaju i protesti koji se u Srbiji ne preporučuju jer „vlast se osvaja na izborima”, a u Srpskoj preporučuju jer nedavno izabrana vlast „ne vodi računa o interesima građana”?

Drugu igru koju SAD izvode posredstvom Bošnjaka i Šiptara predstavlja „politika uslovljavanja”, odnosno produkcija sve novih i novih uslova kako bi ih nametnuli kao novi prioritet i sa vrha dnevnog reda potisnuli suštinske probleme koji beskonačno čekaju. Kada treba formirati zajedničke organe BiH da bi Srpska otvorila pitanje entitetskih nadležnosti po izvornom Dejtonu i Herceg-Bosna otvorila pitanje izbornog zakona po kome Bošnjaci biraju Hrvatima člana Predsedništva, Bošnjaci traže potpisivanje MAP-a, zatim promenu imena RS, pa onda prenošenje još jednog resora iz entitetske vlade u Savet ministara. Isto kao što Šiptari, umesto da posle toliko godina najzad formiraju dogovorenu Zajednicu srpskih opština, uvode takse na robu iz Srbije o kojima se onda već mesecima kao bajagi ozbiljno raspravlja na evro-američkom nivou.

Već sama činjenica da SAD u Srbiji i BiH danas vode politiku „uslovljavanja” i „namigivanja iza leđa” preko svojih lokalnih favorita, svedoči da je prošlo najgore. Da je prošlo vreme kada su SAD ultimatumima i bombardovanjima Kosovo praktično pretvorile u svoju vojnu bazu „Bondstil”, a BiH pretvorile u svoj protektorat sa diktatorskim bonskim ovlašćenjima visokog predstavnika i neograničenim trajanjem mandata.

Već danas, dvadesetak godina kasnije, SAD niti prednjače niti predvode, nego samo pokušavaju da obuzdaju evroazijske teritorijalne i populacione džinove koji nezadrživo krče put ka Zapadu preko severnih i južnih gasovoda, grčkih i italijanskih luka. Posle Asadovog opstanka, ni Madurova vojska ne beži na suprotnu stranu, Rusi i Kinezi su već stigli. A šta je sa nama na lokalnom mikroplanu u Srbiji i Srpskoj?

Savet ministara BiH, na čelu sa, po turnusu, Srbinom Zoranom Tegeltijom, biće formiran sutradan po isteku Dodikovog osmomesečnog mandata na čelu Predsedništva. Dva sunarodnika iz „neprijateljskog nacionalnog korpusa” na čelu dve ključne institucije u BiH u muslimanskom Sarajevu doživljavaju se rizično po Bosnu, i u to su uverili i ambasadora SAD.

Merkelova i Makron će ponuditi kompromis neminovno neprihvatljiv i za Srbiju i za Kosovo, a SAD će, uz likovanje nad porazom EU, reagovati ukidanjem šiptarskih taksa i pritiskom na Srbiju da nastavi pregovore gluvih kod Mogerinijeve. Ali možda preko Šiptara i Bošnjaka opet nešto „uslove” ili „namignu iza leđa”. Da Albanci „spontano” upadnu na sever Kosova? Ili da Bošnjaci, ljuti što Srpska neće u NATO, nagrnu na entitetske granice?

Poučan je primer Crne Gore. Zemlja najborbenijih Srba i najvećih rusofila, serijom referenduma čiji su ishod, uz spoljnu podršku, prelomile albanska i bošnjačka manjina, pretvorena je u zemlju službene srbofobije i rusofobije. Kulminacija uspeha dugovečne crnogorske vlasti bio je ulazak u NATO, pa sada manjine traže da naplate usluge, a iz ambasade SAD već drže lekcije zvaničnoj Podgorici. BJRM, koja je nedavno postala Severna Makedonija, u dogledno vreme postaće Istočna Albanija, jer makedonski Albanci, baš kao i Bošnjaci, neće samo svoj deo, nego celu zemlju.

Vučić reče da će nakon susreta sa Merkelovom i Makronom odmah na konsultacije sa Putinom i Sijem, a u Beogradu će ga dočekati Dodik da podele odluku da treba izdržati, ne popuštati i kupovati vreme. Nevolja je, međutim, što SAD malo investiraju u privredu Srbije i RS, a više u „kadrove”. Za sitne pare kupe ljude koji mnogo valjaju kada avanzuju.

Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista