Политика условљавања и намигивања иза леђа

Шиптари, наиме, не одустају од увозних такса за робу из Србије, а Бошњаци не одустају од блокирања постизборног конституисања власти на нивоу БиХ. Брисел је у оба случаја више пута апеловао. На адресу Приштине – да таксе треба укинути, јер нарушавају свети либерални принцип слободног протока робе, капитала, услуга и сл. у регији. На сарајевску адресу – да постизборно конституисање власти не може да чека тронационални консензус ни о уласку у НАТО, ни о проширењу Савета министара БиХ. И Американци су им се придружили, али с пола снаге.

Истина, Хашим Тачи је у једном моменту изјавио да је лојалност према САД за Шиптаре важнија од граница Косова, а Бакир Изетбеговић није морао ни да каже да му је иста лојалност важнија од граница БиХ, јер их без САД не би ни било. Уосталом, онај први је, попут Викторије Нуланд, већ рекао „ко ј... ЕУ”, а овај други да нема Савета министара док Српска не пристане на МАП. Можда рачунају да је то подилажење довољно да не морају да укину таксе, односно да деблокирају заједничке органе. Ипак, мало чудно.

САД напросто блефирају када коре бошњачке и шиптарске муслимане, и то је Рамушу и Бакиру стављено до знања повременим циничним изјавама заменика помоћника државних секретара да „САД неће да се мешају у унутрашње ствари”. Напросто, реч је о америчкој игри „десним кажипрстом га кори, а левом ногом га гурка испод стола”, па шиптарске таксе остају и бошњачка блокада Савета министара не престаје. А све са старим циљем: да се „мали Руси” држе под притиском и да се руши ауторитет ЕУ у дворишту. Да ли у то „намигивање иза леђа” спадају и протести који се у Србији не препоручују јер „власт се осваја на изборима”, а у Српској препоручују јер недавно изабрана власт „не води рачуна о интересима грађана”?

Другу игру коју САД изводе посредством Бошњака и Шиптара представља „политика условљавања”, односно продукција све нових и нових услова како би их наметнули као нови приоритет и са врха дневног реда потиснули суштинске проблеме који бесконачно чекају. Када треба формирати заједничке органе БиХ да би Српска отворила питање ентитетских надлежности по изворном Дејтону и Херцег-Босна отворила питање изборног закона по коме Бошњаци бирају Хрватима члана Председништва, Бошњаци траже потписивање МАП-а, затим промену имена РС, па онда преношење још једног ресора из ентитетске владе у Савет министара. Исто као што Шиптари, уместо да после толико година најзад формирају договорену Заједницу српских општина, уводе таксе на робу из Србије о којима се онда већ месецима као бајаги озбиљно расправља на евро-америчком нивоу.

Већ сама чињеница да САД у Србији и БиХ данас воде политику „условљавања” и „намигивања иза леђа” преко својих локалних фаворита, сведочи да је прошло најгоре. Да је прошло време када су САД ултиматумима и бомбардовањима Косово практично претвориле у своју војну базу „Бондстил”, а БиХ претвориле у свој протекторат са диктаторским бонским овлашћењима високог представника и неограниченим трајањем мандата.

Већ данас, двадесетак година касније, САД нити предњаче нити предводе, него само покушавају да обуздају евроазијске територијалне и популационе џинове који незадрживо крче пут ка Западу преко северних и јужних гасовода, грчких и италијанских лука. После Асадовог опстанка, ни Мадурова војска не бежи на супротну страну, Руси и Кинези су већ стигли. А шта је са нама на локалном микроплану у Србији и Српској?

Савет министара БиХ, на челу са, по турнусу, Србином Зораном Тегелтијом, биће формиран сутрадан по истеку Додиковог осмомесечног мандата на челу Председништва. Два сународника из „непријатељског националног корпуса” на челу две кључне институције у БиХ у муслиманском Сарајеву доживљавају се ризично по Босну, и у то су уверили и амбасадора САД.

Меркелова и Макрон ће понудити компромис неминовно неприхватљив и за Србију и за Косово, а САД ће, уз ликовање над поразом ЕУ, реаговати укидањем шиптарских такса и притиском на Србију да настави преговоре глувих код Могеринијеве. Али можда преко Шиптара и Бошњака опет нешто „услове” или „намигну иза леђа”. Да Албанци „спонтано” упадну на север Косова? Или да Бошњаци, љути што Српска неће у НАТО, нагрну на ентитетске границе?

Поучан је пример Црне Горе. Земља најборбенијих Срба и највећих русофила, серијом референдума чији су исход, уз спољну подршку, преломиле албанска и бошњачка мањина, претворена је у земљу службене србофобије и русофобије. Кулминација успеха дуговечне црногорске власти био је улазак у НАТО, па сада мањине траже да наплате услуге, а из амбасаде САД већ држе лекције званичној Подгорици. БЈРМ, која је недавно постала Северна Македонија, у догледно време постаће Источна Албанија, јер македонски Албанци, баш као и Бошњаци, неће само свој део, него целу земљу.

Вучић рече да ће након сусрета са Меркеловом и Макроном одмах на консултације са Путином и Сијем, а у Београду ће га дочекати Додик да поделе одлуку да треба издржати, не попуштати и куповати време. Невоља је, међутим, што САД мало инвестирају у привреду Србије и РС, а више у „кадрове”. За ситне паре купе људе који много ваљају када аванзују.

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа