Košmar u snu, košmar na javi

Da li je ovo java ili su to košmarni sni jednog generala, ministra policije, premijera i predsednika države i neutešnih očeva koji još ne znaju gde im počivaju sinovi poginuli u ratu? Kakva je to država koja je bila lepa samo dok se o njoj sanjalo – pita se hrvatski reditelj Vinko Brešan u filmu „Koja je ovo država”, nastalom prema scenariju Mate Matišića, na osnovu njegovih dramskih tekstova „Ne kopaj po groblju, molim te” („Noćna mora”) i „General” svojevremeno izvedenih u pozorištu.

Ono što je bilo zamišljeno kao crna komedija o savremenoj državi „paziguza”, koji bi po svaku cenu da su što duže na vlasti, a što dalje od pogleda javnosti, i državi „nezahvalnih građana” koji nikada nisu zadovoljni, pretvorilo se u čemernu dramu obojenu humorom od kojeg prečesto stoji knedla u grlu, koja se ne može lako progutati. Drugim rečima, Brešanov film se kreće od komedije situacije do subverzivne drame s elementima apsurdne tragedije i nazad, uvlačeći u takav žanrovski kovitlac i samu temu koja je u svojoj suštini i veoma ozbiljna. No, cilj je postignut – Brešanov „Koja je ovo država” je film koji tera na razmišljanje i na unutrašnju retrospekciju svega što se u Hrvatskoj (i ne samo u njoj) nedavno događalo i još uvek se događa.

Sama struktura filma je kompleksna, možda čak i prekomplikovana za prosečnog filmskog gledaoca, a njenu osnovu čine tri glavne radnje. Jedna se bavi depresivnim generalom hrvatske vojske (Nikša Butijer) koji sanja o samoubistvu. U drugoj je centralni lik hrvatski ministar policije (Krešimir Mikić) koji se prilikom posete zatvorskom kompleksu Lepoglava zaključava u spomen-ćeliju političkih zatvorenika i ne želi da izađe iz nje (u tom delu filma čak i hrvatskog biskupa ubija grom). Treća, koja je u suštini i glavna radnja, bavi se četvoricom staraca (Lazar Ristovski, Ljubo Jelčić, Mate Gulin, Slobodan Milovanović) koji sa groblja na Mirogoju kradu kovčeg sa Tuđmanovim posmrtnim ostacima.

I tek tu nastaje prava zapetljancija, jer ti starci, inače očevi stradalih hrvatskih branitelja, pred predsednika države (Danijel Olbricki, koji u filmu podseća na Tita iz mlađih dana) postavljaju ultimatum: vratiće Tuđmanove ostatke kada im država vrati tela nestale dece. I general će pred predsednika stići sa ultimatumom: neće se ubiti ukoliko predsednik ukine Republiku Hrvatsku, jer bi tada njegov život imao smisla, pošto bi se imao za šta boriti. Tu je uvek negde i premijer (Sebastijan Kavaca) kao najtvrdokornija kočnica svim mogućim rešenjima...

Brešan nas uvodi u svet razočaranih ratnika, razočaranih građana i beskrupuloznih političara (opet ne štedi ni crkvu) i u tom svetu u kojem je samo pojedincima dobro, gotovo „montipajtonovskim” gegovima plasira i svoju kritičku misao i stvara sliku društva u kojem dominira razočarenje. Taj preovladavajući osećaj širi se i na region – ukraden je u filmu i Miloševićev kovčeg, Izetbegovićev je „pošteđen”, ali se on pominje u adekvatnom kontekstu. Očevi sinova poginulih u ratu, a da im se grob ne zna, našli su se u filmu „Koja je ovo država” u nekoj vrsti novog bratstva i jedinstva. Ne, naravno, onakvog kakvo je nekada u zemlji Jugoslaviji postojalo, već bratstva i jedinstva u tuzi, bolu i razočarenju...

Svi glavni, a međusobno ukršteni prstenovi radnje šire oko sebe i neke svoje koncentrične krugove nagoveštavajući i da se tema može širiti na sve strane. Možda je otuda u filmu i likova previše, bez obzira što svaki od njih ima svoju funkciju. Uključujem tu i likove članova vlade u tumačenju producenata filma Ivana Maloče i Maje Vukić...

Ovaj novi Brešanov film (treći u saradnji sa Matišićem), uprkos svojim manama, pojavio se kao pravo osveženje na hrvatskoj filmskoj sceni. Od svih njegovih filmova meni, kao najdraži, ostaju i dalje: „Kako je počeo rat na mom otoku”, „Maršal” i „Svjedoci”.