Tužna južna železnička stanica

Putnici koji vozom putuju ka jugu u Železničku stanicu Beograd centar – Prokop moraju da silaze od prve gradske autobusko-trolejbuske stanice niz stotinak stepenika, ili da se isto toliko penju ukoliko izlaze sa stanice. Podvig je to i za mlade i zdrave noge, a gotovo nesavladiva prepreka za starije, pogotovo invalide. Da ne pominjemo putnike sa Novog Beograda, Zemuna ili iz Srema, a oni čine barem trećinu ukupnog broja putnika. Mnogi od njih do polazišta moraju Beovozom, ili gradskim linijama čak u Resnik.

Mnoga rešenja u beogradskom saobraćaju daleko su od svake logike. Da je kojom srećom polazište za jug, pa i za najveći deo prekosavske Srbije, umesto u Prokopu, kod buvljaka, najvećem broju Beograđana zbog guste mreže gradskog saobraćaja, a uskoro i glavne autobuske stanice, bilo bi lakše dostupno. Gledali smo takve „glavneˮ železničke stanice i u Americi, a i u velikim evropskim metropolama, i to gotovo u najužem centru, ali do njih se stiže metroima, a čak i za desetak stepenika ulaza-izlaza postoje pokretne stepenice i rampe za invalide. A stanica Beograd centar nema ni eskalator, ni mnogo toga drugog bez čega jedna železnička stanica, niti može, niti bi smela da bude.

Dr Miodrag D. Ignjatović,
književnik, Beograd