Moja druga šansa

Da je spretan s loptom, Aleksandar Radojičić dokazao je u više navrata. I to ne samo s fudbalskom već i s košarkaškom. Mladom beogradskom glumcu nekako se namestilo da glumi sportiste i svaki put on je šansu da se dokaže u serijama Dragana Bjelogrlića i Darka Bajića prigrlio obema rukama. U najnovijoj, „Žigosani u reketu”, uspeo je da pokaže i glumački talenat, ali i da sagleda sopstveni život iz nekog drugog ugla. Po povratku iz Rusije, gde je snimao neke od kadrova za film „Balkanska međa”, u kojem je tumačio lik srpskog policajca, dobio je nekoliko scena za „Žigosane”, tek toliko da se spremi za kasting.

Poslali su mi objašnjenje lika koji je trebalo da tumačim, i to jedno od boljih koje sam ikada dobio. Ceo scenario nisam ni video, ali sam shvatio šta je suština i srž mog lika i da prvi put imam za šta da se uhvatim na više mesta. Neke stvari sam uspeo da povežem sa svojim životom i mislim da sam u tom trenutku shvatio da sam zreo za takvu ulogu. Na kastingu sam odradio dve scene, Bjela me je odabrao, a potom sam i ja mogao da dajem neke predloge. Nekako sam znao kuda ide lik od početka do kraja iako nisam imao sve scene pročitane. I u ovoj seriji sam sportista, ali nije to suština lika koji tumačim.

To je priča o drugoj šansi. Koja je vaša?

Mislim da je poenta da moj lik sam sebi da drugu šansu u životu. On je sa 27 godina odlučio da više ništa nema smisla, ni košarka, ni porodica. A ima sve. I mladost i pare, ako mu je to bitno, ima mogućnost da nešto uradi, ali on to ne vidi. To se svima nama često dešava u životu. Koncentrišemo se na stvari koje nemamo umesto na one koje imamo. Kada bismo se koncentrisali samo na zdravlje, kada bismo videli koliko ljudi ima zdravstvene probleme i koliko bi oni želeli samo jednu stvar u životu, da budu zdravi, gde bi nam kraj bio.

Ali, Marko je s razlogom nezadovoljan. Nije video oca ceo život, ima hladnu, ambicioznu majku...

Tačno, oca nije video 25–27 godina, ali to se nije desilo juče. Ljudi nauče da žive i bez drugih ljudi, izgube za dan celu porodicu pa nađu način da nastave da žive. I pored toga nemaju ni gde da žive. Čitam po novinama kako brat čuva mlađeg brata i sestru, a on ima – 14 godina. Odakle onda pravo ljudima da krive druge za neke svoje neuspehe u životu.

To je bila i neka druga šansa u vašem privatnom životu.

Ni moja ćerka ne može mene da viđa svaki dan pa se nas dvoje navikavamo i trudimo da se u skladu s tim ponašamo i da svaki momenat kada smo zajedno iskoristimo na najlepši mogući način. Život nije tih mesec dana i šta ćemo uraditi za to vreme. Okrenućemo se iza sebe za nekih 10, 15, 20 godina pa ćemo videti šta smo zajedno uspeli da uradimo. I to što ja vidim da ona raste u dobru osobu, dobro dete, to mi je više nego dovoljno. Moje sebično ja mi kaže: „Da, voleo bih da je viđam svaki dan!” Ali, ja sam roditelj, moram te stvari da zadržim samo za sebe, odbolujem sam sa sobom i, prosto, s njom vreme koristim na najbolji mogući način. I da budem najbolji tata na svetu. Makar dan.

Sigurno je mnogo lakše raditi s nekim koga znate i čiji način rada poznajete, kao što je vaš rad s Bjelogrlićem. Vi iza sebe imate bogato zajedničko iskustvo.

Tačno, dugo pet godina. Ali, sada prvi put imam priliku da radim s Bjelom kao supervizorom. Pravim neku paralelu s „Montevideom”, opet je sport u pitanju, opet je tim, opet su to neki mladi glumci samo sam ja malo iskusniji u odnosu na njih. I zaista imam sreću i zadovoljstvo da radim s neki mladim, talentovanim glumcima. I srpskim i hrvatskim.

Lepo ste se razumeli?

Odlično. Mi se družimo i mimo toga. I privatno. I u Puli smo bili deset dana. Drago mi je što sam u tim godinama kada mogu da igram sportiste i što sam učestvovao u projektima gde ima i putovanja i gde je super ekipa, mlada, gde nas druženje nekako spaja. Nije to posao samo radi posla. Kada radite s Bjelom znate da ste u sigurnim rukama, i kada mislite da idete pogrešnim smerom, on to nekako uvek vrati na pravi kolosek.

Kako ste se privatno slagali sa svojim filmskim tatom, Filipom Šovagovićem?

Fenomenalno. Nas dvojica smo se upoznali još na snimanju „Na putu za Montevideo”, u vozu. Šovagović je sjajan, i kao čovek i kao partner i kao glumac. Ali on se i postavio tako da smo svi mi na istom nivou. Davao je savete on meni, ali i ja njemu. Zajedno smo radili na tom odnosu. Ja tako i vidim glumu, kao zajednički rad. Nije poenta samo da vam stariji, iskusniji kolega kaže šta treba da radite već ako vi znate svoj, a on svoj lik, onda u to ne ulazimo. Suština je da zajedno napravimo tu scenu i nadam se da se, na kraju, to i vidi.

U „Balkanskoj međi” prvi put se bavimo jednom, za nas, teškom temom.

Rusi su se tom temom bavili, ali su nam omogućili da se i mi uključimo. Zahvaljujući Milošu Bikoviću i Miodragu Radonjiću imali smo priliku da i mi dajemo neke predloge. Da se stvarno zajedno bavimo tom temom. Svi mi smo prošli kroz tu 1999. godinu, i te kako nas se ticala ta priča, ali smo zbog toga imali i veliku odgovornost. I nisam znao šta da mislim. Bio sam s jedne strane srećan što mogu da budem deo toga, a opet sam se plašio jer je to prevelika odgovornost. Kada prikažete film u Rusiji, ima dosta ljudi koji ne znaju šta se tu zapravo desilo pa to mogu da gledaju kao akcioni film. Možda neke ljude priča dotakne, ne znate kako će reagovati. A pred našim narodom imate veliku odgovornost i obavezu jer su to rane koje su još uvek otvorene. Nije to priča iz Drugog svetskog rata, nema te vremenske distance. Prvi put sam bio u prilici da radim u takvom žanru, s takvom tematikom, i sve je to bilo nekako dobro poslagano. Prvo smo snimali scene na Zlatiboru i u Beogradu, da prosto mogu da uđem u priču s malo više srpske ekipe. Bile su tu kolege odavde, glumio sam na svom jeziku. Dobro sam se zagrejao pred odlazak u Rusiju, gde smo snimali scene na aerodromu.

Imali ste tremu pred snimanje u Rusiji?

Veliku. Ali, isključivo zbog moje uloge. Već smo se bili upoznali s ruskom ekipom, ali sam imao veliku tremu zbog scena koje je trebalo da snimam. Prvi put mi neko umire na rukama, prvi put me odnosi eksplozija, prvi put gledam kako mi najboljem drugu seku glavu, prvi put… Da ne otkrivam ljudima koji nisu videli film. Rekao sam sebi: „Okej, sada imaš 30 godina i čekao si na ovakvu priliku. Trema ne sme da te sputa i blokira već da ti da energiju i motiv da to uradiš.” Mislim da je odlično što smo to tamo radili jer smo se po nekoliko sati dnevno time bavili. Bio je to timski rad i zato i jeste uspešan film.

Vidite li sebe u nekom ruskom projektu? Da li vam rad u „Balkanskoj međi” otvara vrata ruske kinematografije?

Apsolutno. Ne samo da mi ovaj film možda otvara neka vrata tamo već i meni samom se otvaraju neki novi pogledi na posao. Do sada, nisam sebe mogao da zamislim na ruskom tržištu. I to ne samo zbog nepoznavanja ruskog jezika već i zbog toga što nisam znao koliko su Rusi otvoreni za naše glumce. Tek kada smo otišli tamo da snimamo i kada sam čuo toliko poziva da naučim ruski i da ću tamo raditi… Ljudi iz branše su me zvali. Tek tada sam osetio da je to moguće i da ne smem da budem lenj. I da moram da budem spreman.

Ličite na Rusa.

Da, mogu da glumim i Rusa, i Amerikanca, i Šveđanina, najteže Srbina. Pogotovo kada je reč o projektu iz epohe. Ha-ha-ha.

Znači, učite ruski?

Ruski sam počeo da učim još dok smo radili „Balkansku među” da bih mogao što bolje da se sporazumevam s rediteljem. Zbog „Žigosanih” sam napravio malu pauzu, ali sada opet krećem s učenjem. Možda ne bude ništa od toga, ali bar ću znati jezik više.

Uskoro krećete sa snimanjem novih epizoda „Žigosanih”. Ima li nekih novih poziva, novih projekata?

Sada sam se više bavio premijerama i učenjem ruskog, imao sam par kastinga u Rusiji. Mislim da sam zreo i za tu priču. A pošto čekam nastavak snimanja „Žigosanih”, ne mogu da razmišljam i o nekim međuprojektima. Za sada sam miran. I draže mi je da odradim ovo što imam kako treba nego da jurim neke nove projekte.