Asanž i zapadna izuzetnost

Slučaj Asanž opasno je potkopao zapadnu demokratiju i obesmislio priču o njenim vrednostima i izuzetnostima. Sve što je zahvaljujući Asanžovim otkrićima i „Vikiliksu” isplivalo na površinu pokazalo je da je izvršna vlast u Americi suspendovala ustav i demokratiju, a vojnoindustrijski kompleks izdigla na pijedestal imperijalne moći. Za takvo dostignuće Asanž je trebalo da dobije najveće priznanje koje demokratska država može da dodeli pojedincu. Da je to kojim slučajem nekom palo na pamet, Amerika bi mogla narednih sto godina da lupa pesnicom o sto i pokazuje svetu kako je država demokratije i građanskih prava.

Asanž je umesto priznanja, od zapadne demokratije dobio zatočeništvo, koje će mu ta ista demokratija, sudeći po koincidencijama koje su usledile nakon hapšenja, pretvoriti u dugotrajni zatvor. Da apsurd bude veći, američki vodeći mediji, koji su se busali u prsa ulogom psa čuvara demokratije i dostignućima istraživačkog novinarstva, odbili su da daju podršku Asanžu. Nije im se dopadao način na koji je Asanž došao do otkrića, ali im se dopalo da njegova otkrića danima objavljuju i podižu svoje tiraže. Tu podršku je odbio i predsednik Tramp, koji je od objavljivanja tajnih dokumenata imao najveću korist u izbornoj kampanji, praveći se da ga „Vikiliks” i Asanž ne zanimaju.

Nije sasvim jasno zašto su američki mediji Asanžu okrenuli leđa. Ako su objavljivali njegova otkrića, onda su mu dali za pravo. Ako su mu dali za pravo, zašto ga se odriču? Iz perspektive američkog građanina, Asanž je uradio ono što bi uradio svaki novinar. Naime, tražio bi od svog izvora što više skrivenih informacija. Otuda pravna konstrukcija američke optužnice da se Asanž „udružio sa gospođom Mening” nije na čvrstim pravnim temeljima.

Otkriće sadržine tajnih dokumenata lišilo je zapadne demokratije dva moćna aduta „izuzetnosti” sa kojima su nastupale (SAD, posebno) u odbrani svog međunarodnog kulturnog, političkog i vojnog aktivizma. Prvi se tiče građanskih prava i sloboda, a drugi slobode medija i slavne istorije Prvog amandmana. Sve ono što je do okončanja hladnog rata bilo njihova glavna argumentacija protiv državne diktature i gušenja ljudskih prava na istoku (SSSR i Kina), zapadne demokratije su same sebi izbile iz ruku.

Od terorističkog napada u Njujorku 11. septembra 2001. do hapšenja Asanža 11. aprila 2019. sa ljudskim pravima na Zapadu stvari su okrenute naglavačke. Ljudska prava i vladavina prava nisu više na lestvici vrednosti zapadne civilizacije. Inače, kako bi bila moguća zverska mučenja po zatvorima ili priznanje prava Izraela na Golansku visoravan, koja po međunarodnom pravu pripada Siriji, a istovremeno uvođenje sankcija Rusiji zbog aneksije Krima?

Asanžov krivični progon pokazuje da Velikoj Britaniji i SAD nisu važni istina i pravo njihovih građana da znaju istinu. Njihov pravni sistem pomerio je fokus prava sa građanina na subjekte ekonomskih (korporacijskih) interesa i profit proglasio za primarni nacionalni interes. Ekonomskom imperijalizmu podređeni su i pravo, i istina, i sloboda medija. Povelika je lista tradicionalnih zapadnih vrednosti koje je uništio vladajući neoliberalizam. Asanž je samo još jedan dokaz civilizacijskog rasula zapadnog društva.

Zašto je slučaj Asanž važan za nas? Važan je zbog toga što Asanž sutra može biti svako od nas ako iznese u javnost istinu koja neće biti u skladu sa kanonom američkih nacionalnih interesa. Dovoljno je da to primeti američki tužilac ili sudija, čiji stepen nezavisnosti direktno zavisi od izvršne vlasti. „Globalizacija sudskog aktivizma” (Kenet Holand) postaje ozbiljan problem u današnjem unipolarnom svetu. „Diktaturu američkog suda” više puta je opisivao i američki sudija Robert Bork, žestoki kritičar neograničene i opasne simbioze suda i politike. Važan je i zbog toga što se u reformu našeg pravosuđa ulaže ogroman novac američkih građana, čime se pod vidom pomoći rasprostire američki „nacionalni interes”, zbog čijeg bismo ugrožavanja jednog dana mogli da budemo optuženi.

*Sudija Suda BiH