Problematika pobunjene žene

Autentičan i istraživački pristup problematici ženske emancipacije zajednička je osobina osam predstava koje je Svetislav Jovanov, selektor 64. Sterijinog pozorja, koje će biti održano od 26. maja do 3. juna u Novom Sadu, uvrstio u takmičarsku selekciju, odnosno tri ostvarenja u okviru međunarodnog programa „Krugovi”.

Sa Svetom Jovanovim smo razgovarali za „Politiku” o dilemama koje su ga mučile pri izboru aktuelne selekcije Pozorja čiji podnaslov glasi „Pobuna – ženski rod”?

– Pozorišna sezona je nalik na predstavu, sastavljenu od scena u različitim žanrovima, događaja predočenih često suprotstavljenim stilovima i likova čiji odnosi poprimaju neverovatne obrte. Kao posmatrač sa zadatkom, selektor se nalazi pred osnovnom dilemom: ili će strpljivo sačekati finale da bi na osnovu merila i utiska odlučio koje „scene” i „likovi” najuspešnije oličavaju duh te „predstave” ili će od samog početka nastojati da raznovrsnost i dinamiku fenomena kome svedoči ukalupi u nekakav zadati koncept. Trudeći se da izbegnem ovu drugu mogućnost, imao sam sreću da na organski način „sklopim“ selekciju u kojoj većina predstava svoju formalnu samosvojnost, značenjsku složenost i društvenu probojnost zasniva na problematici ženske emancipacije, to jest pobunjene žene – kaže Jovanov.

Kakav je zapravo spoj pobune i ženskog roda? Koliko vam je vreme bilo naklonjeno u izboru selekcije, budući da godinama unazad vašu pažnju zaokuplja, pored ostalog, žensko pitanje u srpskoj drami?

Posebni kvalitet odabranih predstava je u tome što predočavajući na različite načine problematiku pobunjene žene u svoj njenoj konkretnosti uspevaju da kroz tu problematiku osvetle šire nepravde, izopačenja i zablude sveta i društva u kojem živimo. Pored toga, želeo sam da druga strana moje kovanice, ukazivanje da je imenica pobuna ženskog roda, podseti: da svaka pobuna i promena uvek dolaze od slabijeg, sa pozicije potisnutog, onog drugog. Kao autor studije o ženskom pitanju u srpskoj drami, ali i član žirija Mihizove nagrade među čijim laureatima već više od decenije dominiraju spisateljice, verovatno spadam u posmatrače čiji je senzibilitet za ovu tematiku ipak „izoštren”. No, smatram da samo onaj ko boluje od krajnje ignorancije može prenebregnuti značaj fenomena o kojem govorimo.

Zašto je danas važna ova ženska tema? Kakva je sudbina, položaj žene u pozvanim predstavama i u našoj stvarnosti uopšte?

Sudbina žene u ovim ostvarenjima od Petrije i Hasanaginice koje su pokazivale otpor porodičnim konvencijama, preko nastojanja trinaestogodišnjih junakinja Tanje Šljivar da spoznaju sopstveni princip slobode i neumoljive ideološko-patrijarhalno-kulturološke mreže čije niti nastoji da raskine protagonistkinja predstave „M.I.R.A”, uverljivo je otelotvorenje položaja žene u našem društvu. Uostalom, zar se goruća pitanja današnjice, od socijalne nejednakosti i nedostatka empatije, do slavljenja primitivizma i neslobode medija, ne oličavaju, na način koji daleko premašuje svu imaginativnost prizora u odabranim predstavama, jednim zloslutnim „događajčićem” iz stvarnosti, zahtevom šefovice pogona u jednoj tekstilnoj fabrici da radnice nose crvene trake u vreme menstrualnog ciklusa?!

Brojke pokazuju da smo imali sadržajnu pozorišnu godinu između dva poslednja Pozorja. Od 52 odgledane predstave čak 35 su praizvedbe. Šta nam to govori s obzirom na to da su najveći broj praizvedbi potpisali reditelji mlađe generacije?

Najpre, ukazuje na ohrabrujući nastavak afirmacije domaćeg dramskog teksta kao sve pouzdanije okosnice repertoara. A u najužoj vezi s tim, nastojanja da se, osobito u slučaju takozvanog pozorišta iz unutrašnjosti, zadatak scenske afirmacije savremene domaće drame poveri mlađim rediteljskim imenima, nastojanja koje već donose vidljivo osveženje, bez obzira na formalni uspeh ili neuspeh što se tiče ulaska u selekciju.

Kakva je atmosfera obojila scenska dešavanja tokom proteklih godinu dana, u kojoj je, reklo bi se primećeno odsustvo klasike: po jedan Nušić, Sterija i Trifković što ukazuje na netipičnost sezone?

Proteklu sezonu, ponoviću, ocenio bih kao natprosečnu, ali i protivrečnu. Argument za prvi deo ocene su, pored značajnog broja praizvedbi i afirmacije mlađih reditelja, i šest pretežno ambicioznih dramatizacija, što doprinosi utisku raznovrsnosti. Protivrečna, zbog još uvek čestog odsustva merila pri izboru reditelja za domaći tekst, kao i istrajavanja određenih pozorišnih uprava na zabludi da neosmišljeno i merila lišeno gomilanje novih domaćih drama može nekakvim čudom izroditi kvalitet.

Podeljena su mišljenja kada je ovogodišnja, vaša selekcija u pitanju. Najčešće vaš izbor opisuju kao čudan. Kojim „granicama” ste se rukovodili pri izboru selekcije?

Shvatiću to kao kompliment: u vremenima relativizacije vrednosti, a kako bi ona ostala u pozorišnom životu neokrnjena, kada se čak i starlete u intervjuima vajkaju nad „padom morala”, dosledno insistiranje na kriterijumima često može delovati čudno. Verujući, pak, da me za obavljanje uloge selektora nije kvalifikovao moj zanosni profil, već to što se pri procenjivanju ne obazirem na stečenu slavu, niti „odnose moći”, izložiću, ipak, i eksplicitno kriterijume za izbor predstava ili granice, kako kažete. Na prvom mestu je strukturalna celovitost; na drugom inovativnost izraza i na trećem, najvišem – kritički angažman.

Kakve rasprave će, po vašem mišljenju, inicirati aktuelno Pozorje?

Nadam se raspravama o prodorima i inovacijama domaće drame, o stanju rediteljskih poetika u odnosu na to. Dakle, nadam se govoru o vrednostima i ne malim problemima, a ne o ličnim interesima i sujetama.

 Pozorijanska publika će ovoga puta gledati predstave:

„Petrijin venac”  (Atelje 212, Beograd), „Zla žena” (Narodno pozorište/Narodno kazalište/ Népszínház, Subotica), „Neustrašive – kao i sve slobodne djevojke” (Dojčes teatar Berlin), „Karolina Nojber” (Narodno pozorište Republike Srpske, Banja Luka), „Hasanaginica” (Novosadsko pozorište/ Újvidéki színház, Novi Sad),

„Kozocid” (Gradsko pozorište, Podgorica), „M.I.R.A.” (Bitef teatar, Beograd), „Bolivud” (Narodno pozorište, Beograd).