Nazvati stvari pravim imenom

Iz SAD su posle uvođenja taksa od sto odsto dolazile poruke da je Vašington zabrinut zbog toga i da ih treba neizostavno povući. Haradinaju nije izdata viza za Molitveni doručak, odložen je dolazak izvesnog američkog oficira tamošnje Nacionalne garde, američki ambasador u Prištini Kosnet, navodno ljut, napustio je sastanak sa prištinskim vrhom. I šta se desilo: Haradinaj koju nedelju kasnije odlazi u SAD, na vize se zaboravilo, oficir Nacionalne garde dolazi u Prištinu i sve je isto kao u bajkovitoj priči po Prištinu. Ambasador SAD u Prištini Kosnet naglo se odljutio. U međuvremenu, Priština formira svoju vojsku, usvaja platformu za dijalog sa Srbijom koja zatvara bilo kakav razgovor, u Stejt departmentu se organizuje saslušanje u vezi sa silovanjem Albanki, Veseli najavljuje formiranje međunarodnog suda za srpske zločine. Tači malo, malo pa se pohvali na svom fejsbuk profilu susretom sa američkim zvaničnicima, od onih prekora i „pretnji” nije ostalo ništa. Predsednik Tramp je poručio kako bi bio zadovoljan da se u Beloj kući parafira pravno obavezujući sporazum uz obostrano priznanje. Srbija je međunarodno priznata, članica je UN, njen osnivač, pa nam do prištinskog priznanja nije ni stalo.

Primer broj dva: Generalni sekretar NATO-a Stoltenberg, kada je formirana tzv. vojska Kosova, reče da se Alijansa protivi tom potezu Prištine. Za koji dan ta vojska Kosova protiv koje je bio učestvovaće u NATO vežbama u Hrvatskoj. Istovremeno, Kfor, kao garant bezbednosti u ime Ujedinjenih nacija, već nekoliko puta iznenada organizuje vojne vežbe, nekako uvek na severu KiM, zbog čega se Srbi u tom delu ne osećaju nimalo prijatno. Taj isti Kfor koji je „neutralan”, kao što je bio Euleks, poslednjih dana postavlja nove znakove na administrativnoj liniji sa Srbijom. Da ne bi, kažu, njihovi vojnici zalutali na teritoriju Srbije. A po Rezoluciji 1244 Kosmet je u sastavu države Srbije.

Poruke iz Brisela u Prištini se primaju s naglašenim ignorisanjem, arogancijom, pa čak i direktnim nipodaštavanjem pojedinaca u briselskoj administraciji. Samo je kancelarka Merkel važna, i donekle predsednik Makron. A Merkelova je jasna: O svemu može da se razgovara, sem o tzv. granicama i suverenosti Prištine. A kada se 1999. godine otimalo od Srbije i kada su u akciji „Milosrdni anđeo” učestvovali i nemački vojnici, prvi put po okončanju Drugog svetskog rata, granice nisu bile važne. A iz Pariza, pa i iz nekih susednih republika (Crne Gore), podsećaju na Badintera kada hoće da razgovaraju o „granicama”. Samo namerno zaboravljaju da je Badinterova komisija prepoznavala republičke, a ne pokrajinske granice, jer one nisu ni postojale.

Politička korektnost Beograda neće moći dugo da traje. Sve ima granice, ne međudržavne, već trpljenja. Umesto eufemizmima i jezičkom ekvilibristikom, stvari treba nazvati pravim imenom.

Dragiša Petrović,
novinar, Kragujevac