Novi taktovi „Ode radosti”

Graditelji Evrope su u svojoj samodopadljivoj ravnodušnosti uspavano posmatrali dok su se desničarski razgraditelji agresivno pripremali za opsadu Evropskog parlamenta, očekujući da će se birači u poslednji čas uplašiti i sprečiti da populisti, evroskeptici i desničari preuzmu kontrolu nad institucijama Evropske unije.

Strah će po svemu sudeći nadvladati, kao u drugom krugu predsedničkih izbora u Francuskoj pre dve godine, ali desant desnice šalje upozoravajuće poruke čuvarima liberalnih vrednosti koje su počele da korodiraju od vremena velike recesije 2007–2013. kada se desnica prvi put pojavila kao vidljiva alternativa.

Glasanje za 751 poslanika jedine neposredno birane institucije unije treba da u narednih pet godina trasira put Evrope, a pretvorilo se u bitku za ljutite, konfuzne i pomalo nostalgične evropske birače. U svojevrstan test snage krajnje desnice i sposobnosti lidera poput nemačke kancelarke i francuskog predsednika da apatične i nezadovoljne birače ubede da im treba više, a ne manje Evrope, da sačuvaju integracije i ugrožene vrednosti liberalne demokratije na kojima je EU sazdana.

Populisti više nisu periferni fenomen ili prolazna anomalija, već pokret koji može da nastavi da raste. Uprkos svim međusobnim razlikama, imaju jedinstvenu metu: liberalne lidere, kosmopolitsku elitu, birokrate u Briselu. Žele Evropu oslobođenu od imigracije, „Evropu nacija” suprotstavljenu konceptu multikulturalnosti.

Krajnja desnica očekuje da izbori budu referendum o migraciji, dok progresivne i druge proevropske snage doživljavaju izbore kao referendum o opstanku unije. Nacionalisti optužuju Brisel, federalisti tvrde da samo saradnja može da kontroliše migraciju.

Kakav bi prodor mogle da ostvare nacionalističke, evroskeptične i populističke stranke desnice koje je po zemljama Višegradske grupe, Francuske, Austrije i Italije izbacio talas migrantske krize potiskujući tradicionalne partije centra koje su decenijama kontrolisale EP?

Izlaznost na izbore za EP je tradicionalno niska, što daje prednost motivisanim i usko fokusiranim populistima, ali pitanje imigracije, njihova primarna tema, nalazi se po ispitivanjima tek na trećem mestu: iza islamskog radikalizma i nacionalne ekonomije. Populisti su uoči izbora ublažili retoriku kako bi se približili biračima koji bi ipak radije da uniju popravljaju iznutra nego da je napuštaju.

Desničarska alijansa teško da će ostvariti kontrolu nad institucijama EU. Po ispitivanjima javnog mnjenja mogla bi da osvoji do 180 od 571 mesta, nedovoljno da bi formirali institucije EU, ali dovoljno da poremete, uspore ili parališu tokove reformi evropske politike i oslabe lidere koji se bore da povrate poverenje sve otuđenijih birača.

Pobornici liberalne Evrope dobili su u poslednji čas saveznika na neočekivanoj strani: svakako ne slučajno plasirana je afera u koju je upleten sada već bivši austrijski vicekancelar Hajnc-Kristijan Štrahe. Skandal je podsetio da Rusija godinama podržava antievropske snage.

Štrahe nije usamljen. Dok ekstremiste okuplja u savez „Prema Evropi zdravog razuma”, vođa italijanske krajnje desne antiimigracione Lige Mateo Salvini ne štedi reči hvale Vladimira Putina. Liderka francuske desnice Marin le Pen, koja EU opisuje kao „groblje neispunjenih obećanja”, ne krije proruske stavove.

Ubacivanje „ruskog faktora” bi, po očekivanjima onih koji su upravo sada plasirali inkriminisani video, trebalo da odvrati birače od glasanja za krajnju desnicu, ali pitanje je koliki će biti uticaj austrijskog skandal.

U izbore se posredno uključio i veliki mentor evropskih populista Donald Tramp. Predsednik koji obožava lidere Rusije i Saudijske Arabije, primio je dosad sve vodeće političare Višegradske grupe koji se zalažu za decentralizovanu Evropu snažnih nacija.

Mađarskom premijeru Viktoru Orbanu je nedavno u Vašingtonu uz pompu odao priznanje za „sjajan posao” koji je obavio oko migranata. Gost koji je prvi skovao termin „neliberalna Evropa” izjavio je da je njegov cilj da „antiimigrantske snage” postanu većina u svim institucijama EU.

Iako bi evroskeptici s izbora mogli da izađu snažniji i ujedinjeniji, nacionalisti i suverenisti poput Le Penove i Salvinija neće zadati smrti udarac uniji, ali će i zagovornici još čvršćih integracija biti blokirani u svojim ambicijama. Novi Evropski parlament biće fragmentisaniji nego odlazeći i verovatno će imati više protivnika EU nego ikada do sada.

Da li je blizu 400 miliona stanovnika 28 država zaista tako radikalno podeljeno? Da li su ovo zaista sudbinski izbori?

Najmanje 15 odsto Evropljana nije načisto kako da glasa. Polovina kaže da neće na birališta, a oni koji izlaze šaraju u svim pravcima preskačući razne ideološke granice. U Holandiji su u martu na provincijskim izborima birači podržali krajnju antimigracionu stranku suprotno politici vlade. U Slovačkoj je izabrana liberalna predsednica iako vladu vode populisti.

Pritisnuta i iz Vašingtona i Moskve, Evropa je na ispitu i tek treba da pokaže da ima dovoljno političke volje i istorijske svesti da se odupre opasnosti iznutra i da spreči drske protagoniste „neliberalne demokratije” i kleronacionalističke demagoge da se približe središtima odlučivanja EU.

Rastrzani između želje za promenom i nostalgije za prošlošću, evropski birači ipak neće moći da izbegnu glasanje o – budućnosti. Da li će to biti produženje političke upale ili prva faza ozdravljenja? Ko će se od nedelje više radovati evropskoj himni „Oda radosti”?