Нови тактови „Оде радости”

Градитељи Европе су у својој самодопадљивој равнодушности успавано посматрали док су се десничарски разградитељи агресивно припремали за опсаду Европског парламента, очекујући да ће се бирачи у последњи час уплашити и спречити да популисти, евроскептици и десничари преузму контролу над институцијама Европске уније.

Страх ће по свему судећи надвладати, као у другом кругу председничких избора у Француској пре две године, али десант деснице шаље упозоравајуће поруке чуварима либералних вредности које су почеле да кородирају од времена велике рецесије 2007–2013. када се десница први пут појавила као видљива алтернатива.

Гласање за 751 посланика једине непосредно биране институције уније треба да у наредних пет година трасира пут Европе, а претворило се у битку за љутите, конфузне и помало носталгичне европске бираче. У својеврстан тест снаге крајње деснице и способности лидера попут немачке канцеларке и француског председника да апатичне и незадовољне бираче убеде да им треба више, а не мање Европе, да сачувају интеграције и угрожене вредности либералне демократије на којима је ЕУ саздана.

Популисти више нису периферни феномен или пролазна аномалија, већ покрет који може да настави да расте. Упркос свим међусобним разликама, имају јединствену мету: либералне лидере, космополитску елиту, бирократе у Бриселу. Желе Европу ослобођену од имиграције, „Европу нација” супротстављену концепту мултикултуралности.

Крајња десница очекује да избори буду референдум о миграцији, док прогресивне и друге проевропске снаге доживљавају изборе као референдум о опстанку уније. Националисти оптужују Брисел, федералисти тврде да само сарадња може да контролише миграцију.

Какав би продор могле да остваре националистичке, евроскептичне и популистичке странке деснице које је по земљама Вишеградске групе, Француске, Аустрије и Италије избацио талас мигрантске кризе потискујући традиционалне партије центра које су деценијама контролисале ЕП?

Излазност на изборе за ЕП је традиционално ниска, што даје предност мотивисаним и уско фокусираним популистима, али питање имиграције, њихова примарна тема, налази се по испитивањима тек на трећем месту: иза исламског радикализма и националне економије. Популисти су уочи избора ублажили реторику како би се приближили бирачима који би ипак радије да унију поправљају изнутра него да је напуштају.

Десничарска алијанса тешко да ће остварити контролу над институцијама ЕУ. По испитивањима јавног мњења могла би да освоји до 180 од 571 места, недовољно да би формирали институције ЕУ, али довољно да поремете, успоре или паралишу токове реформи европске политике и ослабе лидере који се боре да поврате поверење све отуђенијих бирача.

Поборници либералне Европе добили су у последњи час савезника на неочекиваној страни: свакако не случајно пласирана је афера у коју је уплетен сада већ бивши аустријски вицеканцелар Хајнц-Кристијан Штрахе. Скандал је подсетио да Русија годинама подржава антиевропске снаге.

Штрахе није усамљен. Док екстремисте окупља у савез „Према Европи здравог разума”, вођа италијанске крајње десне антиимиграционе Лиге Матео Салвини не штеди речи хвале Владимира Путина. Лидерка француске деснице Марин ле Пен, која ЕУ описује као „гробље неиспуњених обећања”, не крије проруске ставове.

Убацивање „руског фактора” би, по очекивањима оних који су управо сада пласирали инкриминисани видео, требало да одврати бираче од гласања за крајњу десницу, али питање је колики ће бити утицај аустријског скандал.

У изборе се посредно укључио и велики ментор европских популиста Доналд Трамп. Председник који обожава лидере Русије и Саудијске Арабије, примио је досад све водеће политичаре Вишеградске групе који се залажу за децентрализовану Европу снажних нација.

Мађарском премијеру Виктору Орбану је недавно у Вашингтону уз помпу одао признање за „сјајан посао” који је обавио око миграната. Гост који је први сковао термин „нелиберална Европа” изјавио је да је његов циљ да „антиимигрантске снаге” постану већина у свим институцијама ЕУ.

Иако би евроскептици с избора могли да изађу снажнији и уједињенији, националисти и суверенисти попут Ле Пенове и Салвинија неће задати смрти ударац унији, али ће и заговорници још чвршћих интеграција бити блокирани у својим амбицијама. Нови Европски парламент биће фрагментисанији него одлазећи и вероватно ће имати више противника ЕУ него икада до сада.

Да ли је близу 400 милиона становника 28 држава заиста тако радикално подељено? Да ли су ово заиста судбински избори?

Најмање 15 одсто Европљана није начисто како да гласа. Половина каже да неће на биралишта, а они који излазе шарају у свим правцима прескачући разне идеолошке границе. У Холандији су у марту на провинцијским изборима бирачи подржали крајњу антимиграциону странку супротно политици владе. У Словачкој је изабрана либерална председница иако владу воде популисти.

Притиснута и из Вашингтона и Москве, Европа је на испиту и тек треба да покаже да има довољно политичке воље и историјске свести да се одупре опасности изнутра и да спречи дрске протагонисте „нелибералне демократије” и клеронационалистичке демагоге да се приближе средиштима одлучивања ЕУ.

Растрзани између жеље за променом и носталгије за прошлошћу, европски бирачи ипак неће моћи да избегну гласање о – будућности. Да ли ће то бити продужење политичке упале или прва фаза оздрављења? Ко ће се од недеље више радовати европској химни „Ода радости”?