O pravdi i nepravdi

U protekloj nedelji napustio nas je još jedan bard srpskog i jugoslovenskog glumišta: Mihajlo Janketić. Čovek koga su, sem vanrednog talenta, krasile brojne ljudske  osobine: bio je pravdoljubiv, plemenit, porodičan čovek, pedagog... Mnogo toga o njemu ne bismo saznali ili se ne bismo setili da Radio-televizija Srbije nije reprizirala dve emisije u kojima je bio gost i iskreno, nadahnuto i skromno govorio o sebi i svojoj čudesnoj sudbini, u kojoj je bilo tragedije, tuge, usamljenosti, muke, prkosa, ali kasnije i mnogo sreće i ličnog i profesionalnog zadovoljstva.

U sredu, 15. maja, na Drugom programu je u 23.20 reprizirana emisija Vesne Dedić „Balkanskom ulicom” snimljena 2006. u kojoj Miša Janketić priča o svom ratnom detinjstvu i poratnom odrastanju, koje bi, prema onome što mu se dešavalo, moglo da bude predložak za nekoliko filmova i još toliko knjiga. U toj emisiji, Janketić je poželeo da čuje i svoje omiljene pesme, uz koje je umeo da padne u dert,– „Stani, stani, Ibar vodo”, na primer...

U subotu oko 14 sati na Prvom programu prikazana je emisija Tanje Peternek Aleksić „TV lica... kao sav normalan smet” snimljena pre pet godina, u kojoj je Janketić svojim pripovedačkim darom ponovo zaokupio pažnju publike koja u to vreme nije gledala prenos teniskog turnira iz Rima na Drugom programu RTS-a. Pričao je ponovo (ali se nije ponavljao) kako je sa pet godina ostao siroče, jer mu je otac, predratni pravnik, poginuo kao partizanski komandant brigade, a majka, učiteljica, zaklana od ruke čoveka iz Pljevalja sa kojim je nekada išla u školu. Janketić je rekao da zna ime tog zlikovca i, kad je posle mnogo godina bio u situaciji sa sazna njegovu adresu u Beogradu, odbio je. Preživeti pakao i ne osetiti želju za bilo kojom vrstom osvete mogu samo ljudske gromade.

Gledaoci su bili u prilici da vide dve emisije koje su imale predznak „In memoriam”.

Da li to dovoljno? Zar je moguće da nije bilo volje i inicijative, a vremena je svakako bilo, da se napravi nova emisija u kojoj bi se neki od stotine njegovih kolega, studenata i prijatelja iz drugih profesija sećali Miše Janketića, a mi imali priliku da prvi put čujemo ono o čemu skromni i čestiti glumac nije hteo da govori u bojazni da ne deluje hvalisavo.

Pitanje svih pitanja glasi: ko i po kojem kriterijumu u javnom servisu odlučuje ko je zalužio, a ko ne takvu emisiju. Jer, posle smrti Arsena Dedića RTS je imao emisiju u kojoj su govorili njegovi prijatelji i kolege, voditeljka je bila Nataša Miljković. I kada je preminuo Velimir Bata Živojinović, pripremljena je specijalna emisija koju je vodila Olivera Kovačević.

Obojica su to, bez ikakve sumnje, zaslužila i to je najmanje kako im se jedan medij može odužiti.

Ali zašto se od nekog opraštamo premijerom, a od nekog reprizama?

Ni u smrti nismo jednaki!