О правди и неправди

У протеклој недељи напустио нас је још један бард српског и југословенског глумишта: Михајло Јанкетић. Човек кога су, сем ванредног талента, красиле бројне људске  особине: био је правдољубив, племенит, породичан човек, педагог... Много тога о њему не бисмо сазнали или се не бисмо сетили да Радио-телевизија Србије није репризирала две емисије у којима је био гост и искрено, надахнуто и скромно говорио о себи и својој чудесној судбини, у којој је било трагедије, туге, усамљености, муке, пркоса, али касније и много среће и личног и професионалног задовољства.

У среду, 15. маја, на Другом програму је у 23.20 репризирана емисија Весне Дедић „Балканском улицом” снимљена 2006. у којој Миша Јанкетић прича о свом ратном детињству и поратном одрастању, које би, према ономе што му се дешавало, могло да буде предложак за неколико филмова и још толико књига. У тој емисији, Јанкетић је пожелео да чује и своје омиљене песме, уз које је умео да падне у дерт,– „Стани, стани, Ибар водо”, на пример...

У суботу око 14 сати на Првом програму приказана је емисија Тање Петернек Алексић „ТВ лица... као сав нормалан смет” снимљена пре пет година, у којој је Јанкетић својим приповедачким даром поново заокупио пажњу публике која у то време није гледала пренос тениског турнира из Рима на Другом програму РТС-а. Причао је поново (али се није понављао) како је са пет година остао сироче, јер му је отац, предратни правник, погинуо као партизански командант бригаде, а мајка, учитељица, заклана од руке човека из Пљеваља са којим је некада ишла у школу. Јанкетић је рекао да зна име тог зликовца и, кад је после много година био у ситуацији са сазна његову адресу у Београду, одбио је. Преживети пакао и не осетити жељу за било којом врстом освете могу само људске громаде.

Гледаоци су били у прилици да виде две емисије које су имале предзнак „In memoriam”.

Да ли то довољно? Зар је могуће да није било воље и иницијативе, а времена је свакако било, да се направи нова емисија у којој би се неки од стотине његових колега, студената и пријатеља из других професија сећали Мише Јанкетића, а ми имали прилику да први пут чујемо оно о чему скромни и честити глумац није хтео да говори у бојазни да не делује хвалисаво.

Питање свих питања гласи: ко и по којем критеријуму у јавном сервису одлучује ко је залужио, а ко не такву емисију. Јер, после смрти Арсена Дедића РТС је имао емисију у којој су говорили његови пријатељи и колеге, водитељка је била Наташа Миљковић. И када је преминуо Велимир Бата Живојиновић, припремљена је специјална емисија коју је водила Оливера Ковачевић.

Обојица су то, без икакве сумње, заслужила и то је најмање како им се један медиј може одужити.

Али зашто се од неког опраштамо премијером, а од неког репризама?

Ни у смрти нисмо једнаки!