Kostićeva bela vila „nadgleda” moćni Dunav

Na Dubočajskom brdu, kojim su pre 17 vekova vladali Rimljani, 1932. godine prilikom izgradnje kuće dr Aleksandar Kostić, jedan od osnivača Medicinskog fakulteta otkrio je temelje prve rimske vile rustike u Srbiji.

Ovaj naučnik osnivač Instituta za histologiju, Veterinarskog i Farmaceutskog fakulteta, vođen rukom sudbine sasvim slučajno je, kao dobrovoljac u toku Prvog svetskog rata, zapazio to mesto u Grockoj sa koga puca predivan pogled na „zavoje” moćnog Dunava. Sačuvao ga je u mislima i posle svih strahota i golgote po Albaniji kupio ga od Garašanina. Na ovom Dubočajskom brdu u Grockoj sazidao je za sebe i svoju ženu Smilju belu vilu. Kuća Kostića godinama je bila stecište umetnika, ali i mesto gde je Smilja, čuveni pedijatar, lečila decu.

Sada će deo Aleksandrove zaostavštine – dve pisaće mašine na ćirilici i latinici, grančica smilja koju je na Kajmakčalanu ubrao za suprugu Smilju, njegova bista, pribor za pisanje, crteži, slike, fotografije... – biti smešten u Kostićevom legatu koji je 2018. godine izložen u Gročanskoj čaršiji.

Te predmete je Vera Kostić, supruga čuvenog kompozitora i kulinara Vojislava Vokija Kostića, sina Aleksandra i Smilje ostavila u amanet Ljiljani Mihajlović, ženi koja je više o dve decenije brinula o svima njima.

Dubočajsko brdo prepuno je tajni, istorije, ali i čudnih preklapanja sudbine. Na tom mestu je početkom prošlog milenijuma, najverovatnije oko trećeg, četvrtog veka, bogati Rimljanin za sebe i svoju porodicu podigao imanje. Tu su nađeni ostaci nekropole za radnike, ali i bogato ukrašena grobnica za njegovu porodicu...

Svega ovog ne bi bilo da se Aleksandar Kostić, kao sanitetski lekar u Prvom svetskom ratu nije obreo u Boleču. U toj stanici smeštenoj u staroj mehani lečio je iznemogle borce. Obilazeći na konju kilometre i kilometre video je mesto gde je kasnije podigao kuću.

– Aleksandar je posle rata odlučio da iznenadi svoju Smilju sa kojom je u komšiluku drugovao još od malih nogu a posle bio u ljubavi. Po završetku rata i povratka sa školovanja iz Francuske, tajno je za nju sagradio kuću. Jednom je „sasvim slučajno” odveo u vožnju brodom. Kada su sa reke pogledali brdo i kuću na njemu ona je ostala zatečena prizorom. Upitala ga je: „Znaš li Aco čija je ono bela vila?”. On je iz džepa izvadio ključ, metnuo u ruku i rekao: „Tvoja Smiljo.” Tako je otpočeo njihov život u Grockoj. Živeli su u slozi 70 godina – priča Mihajlovićeva.

Vila u Grockoj bila je utočište za ovo dvoje vrsnih lekara, nosilaca ordena Legije časti. I Aleksandar i Smilja 1952. godine dobili su odlikovanje i bili su, uz Mariju i Pjera Kirija, jedini bračni par njime ovenčan. Ordenje je, nažalost, pokradeno u jednoj od pljački vile. Kada su Kostići pedesetih godina udaljeni sa Medicinskog fakulteta, sklonište su našli u ovoj kući. Smilja je tu besplatno lečila decu iz kraja, pa se kolona zaprega i taljiga sa roditeljima koji su dovozili bolesne mališane protezala od vile do puta.

– Aleksandrov i Smiljin sin Vanja ubijen je 1942. godine kao pripadnik četničkog odreda. Njegov grob nikada nije nađen. A Voki je valjda pod utiskom svega toga bio protivnik komunističke vlasti. Zbog svog delovanja, odnosno rasturanja letaka, već je sa 16 godina završio u zatvoru. U tom periodu se razboleo i Titov sin Miša. Jedini lekar koji je uspeo da pomogne Miši bila je Smilja. Kada je Tito jednom prilikom pitao zašto je tužna, jer je Miši bolje i nema razloga za brigu, ona je rekla da joj je sin u zatvoru. Posle toga je Tito urgirao, pa se Voki našao na slobodi – objašnjava Mihajlovićeva.

Od majke je izgleda Voki nasledio borbene gene. Smiljin pradeda bio je niko drugi nego Toma Vučić Perišić.

Nije samo otac Vokija Kostića za sebe izabrao jaku i sposobnu ženu. Učinio je to i Voki. Za svoju drugu polovinu odabrao je balerinu, koreografa, novinarku, reli vozača Veru Nikolajević.

– Vera je bila izuzetna žena, jake volje, spremna za sve poslove. Kolika je bila njena životna snaga najbolje ilustruje to što je posle pada na sceni i povrede kičme devet godina provela u gipsanom koritu. Nakon izlaska iz korita ona je, verovali ili ne, postala probni vozač u „Zastavi”, a potom i reli vozač i rame uz rame se trkala s muškarcima. Bila je sjajna, osvajala je kupove i donosila pehare. Jedno vreme bila je i sportski novinar. Čudo od žene – svedoči Mihajlovićeva.

I Aleksandar i Smilja, a kasnije Voki i Vera stvorili su ovde mali raj. Mesto na Dubočajskom bregu bilo je utočište za umetnike. Ovde su svraćali kompozitori Aram Hačaturijan i Igor Stravinski, ruske balerine, naši glumci...

Ovde se, za vreme Verinog vremena živelo u skladu s prirodom.

Skakutale su oko kuće razne životinje kuce, mace, koke... Vera je uzgajala i krave.

– Pravila je sir koga je redovno, do bombardovanja, kupovala Ružica Sokić. Počasno mesto zauzimao je vučjak Lord, a poslednje dane Vera je provela uz kuče koga je od milošte zvala Kuca. Jedino joj se nije ispunila želja da joj se dvorištem šeta magare – napominje Mihajlovićeva.

Vera je preminula u januaru i njen prah biće rasut u Vrtu sećanja na Novom groblju. Neće, nažalost biti sahranjena kraj svog supruga Vokija Kostića, koji kao i njegov otac i majka počivaju u Aleji zaslužnih građana.

Bela vila ostaće da svedoči o ljubavi i životu dve generacije Kostića.

Vrt sećanja u vinogradu

Postoji priča kako je uređen parkić ispred vile u Dubočaju. Vera Kostić videla je kako neki čovek čupa mlado drveće sa placa u blizini Šumareve kuće u Grockoj. Nije želela da te mladice ostavi iščupane, pa ih je donela i posadila ispred kuće. Bilo je tu breza i Pančićeve omorike, vrba, ali su vremenom nestale. Ostalo je još dosta borova koji sada kao pedesetogodišnjaci brane kuću od jakih košava. U parkiću od 87 ari koji okružuje vilu nalazi se šumica koju je posadila još Aleksandrova mama Katarina, ruže koje je negovala Vokijeva žena Vera, poneka loza iz starog vinograda, ukrasni bagremovi...

U dnu vrta su smešteni i objekti za sušenje mesa, mlekara, bunker koji je još Aleksandar Kostić zidao za slučaj bombardovanja...

U Prvom svetskom ratu na ovom mestu vodile su se rovovske borbe. Ista situacija bila je i u jesen 1944. godine. U blizini kuće nađen je nemački šlem i gvozdeni krst, a u vinogradu je poginulo nekoliko ruskih vojnika. Za Kostiće ovaj deo imanja, odnosno vinograda predstavljao vrt sećanja.

Legat obnovljen posle dve decenije zaborava

Dr Aleksandar Kostić, ostavio je za sobom obimno delo, pa je svoju zbirku nalaza 1978. godine poklonio opštini Grocka. Njegov sin, Voki Kostić, čuveni kompozitor, čovek koji je komponovao muziku za filmove „Vruć vetar”, „Balkanski špijun”, „Bolji život”... dopunio je ovu zaostavštinu 1983. godine očevim ličnim predmetima.

Posle više od dve decenije zaborava „Legat Aleksandra Kostića” je izložen u galeriji biblioteke „Ilije Garašanina” i to zahvaljujući opštini Grocka, nadležnom muzeju i gročanskoj ustanovi kulture. Autori postavke su Zorica Atić, kustos i direktor Centra za kulturu Grocka, Dragana Stojić i dr Miloš Spasić, kustosi Muzeja grada Beograda i Rade Milić, iz Centra za urbani razvoj.

Novi predmeti u legatu, prema rečima Živadinke Avramović, predsednice opštine Grocka, obogatiće muzejski deo zaostavštine Kostića, što će znatno doprineti kulturnoj i turističkoj ponudi ove opštine.