Nagodba koja se ne odbija

Kada je pre devet godina Miladin Kovačević, optužen da je u martu 2008. godine u Bostonu naneo teške povrede američkom studentu Brajanu Stajnhaueru, posle ustupanja predmeta srpskom pravosuđu, sa Prvim osnovnim tužilaštvom u Beogradu zaključio sporazum o priznanju krivičnog dela, osim pravnika, malo je ko znao šta to znači.

Javnost je bila informisana da je Kovačević, čiji je slučaj izazvao veliku međunarodnu pažnju, priznao da je američkom studentu naneo teške povrede i da je zbog toga osuđen na kaznu zatvora od dve godine i tri meseca, iako je za to delo bilo zaprećeno osam godina. Izuzev stručne javnosti, malo je kome bilo jasno da se Kovačević „nagodio” sa tužilaštvom i da je ovaj „dogovor”, kako zakon propisuje, usvojio sud. Bio je to prvi sporazum o priznanju krivičnog dela čiji su potpisnici bili prestoničko Prvo osnovnog tužilaštva i neki okrivljeni.

Posle ovog, broj zaključenih sporazuma o priznanju krivičnog dela, stalno se povećavao. Iako je najpre ovakva praksa usvojena u Beogradu, nagodbe su se odomaćile u tužilaštvima širom Srbije. Jedinstvena evidencija o tome koliko je sporazuma o priznanju krivičnog dela potpisano od 2009. godine, kada je ovaj institut uveden u naše zakonodavstvo ne postoji, ali podaci do kojih je „Politika” došla pokazuju da je broj postupaka koji je okončan na ovaj način višestruko povećan.

Samo u beogradskom Prvom osnovnom tužilaštvu, najvećem osnovnom tužilaštvu u Srbiji, prošle godine je zaključeno oko 1.100 sporazuma, a cilj je da se ovaj broj stalno povećava.

Prema rečima Ljubodraga Đorđevića, prvog osnovnog tužioca u Beogradu, kazna koja se predlaže sudu gotovo uvek je blaža nego što bi bila ona izrečena pred sudom.

– U zapadnim zemljama, na primer, za okrivljenog koji ne želi da zaključi sporazum, sudu se predlaže kazna i do deset puta veća od one koju je predložilo tužilaštvo – kazao je Đorđević za „Politiku”.

Nijedan sporazum, prema njegovim rečima, nije potpisan „iz prve”. Pregovaranja postupajućeg tužioca i branioca mogu da traju i mesecima. Sud prihvati više od 90 odsto nagodbi između tužilaštva i branilaca.

Mogućnošću ovakvog načina okončanja postupka, pokazala je praksa, zadovoljne su sve strane u postupku: tužilaštvo jer je brzo okončalo predmet i što na sudu neće morati da dokazuje krivicu, okrivljeni zato što je izbegao suđenje i mogućnost izricanja veće kazne nego one koja mu je izrečena sporazumom, a sud zato što neće voditi dugotrajni sudski postupak jer će se predmet smatrati rešenim ukoliko prihvati ono što su se tužilaštvo i okrivljeni prethodno dogovorili.

Vladimir Beljanski, advokat i predsednik Advokatske komore Vojvodine, rekao je za „Politiku” da pored dobrih, sporazum o priznanju krivičnog dela ima i svoje loše strane.

– Dobra strana je što se na ovaj način krivični postupak završava brzo i uz male troškove, kao i da je presudom na osnovu sporazuma došlo do ishoda postupka koji je prihvatljiv i za tužilaštvo i za okrivljenog. Na taj način rasterećuju se i sudovi i tužilaštva. Loša strana sporazuma je to što on nije rezultat suđenja, izvođenja dokaza i utvrđivanja činjenica, pa se može postaviti i pitanje pravičnosti i zaštite interesa oštećenih. Sud proverava samo da li „postoje drugi dokazi koji nisu u suprotnosti sa priznanjem”, što se znatno razlikuje od utvrđivanja činjenica potrebnih za osuđujuću presudu nakon sprovedenog postupka – objasnio je Beljanski.

Sporazum o priznanju krivičnog dela se, navodi naš sagovornik, može zaključiti od donošenja naredbe o sprovođenju istrage, pa do završetka glavnog pretresa. Ipak, kako kaže, u praksi se najviše sporazuma zaključuje pre podizanja optužnice, ali nisu retki slučajevi da se to uradi i u fazi glavnog pretresa.

Iako okrivljenom donosi uglavnom blažu kaznu i izbegavanje sudskog postupka, sankcija koja se okrivljenom izrekne na ovaj način upisuje se u krivičnu evidenciju, kao i kazna koja se izrekne posle dokaznog postupka u krivičnom postupku.

Sporazum kao dokaz

Pitanje koje se često postavlja jeste da li se sporazum o priznanju krivičnog dela koji je okrivljeni zaključio sa tužilaštvom, može koristiti kao dokaz u postupku protiv drugog okrivljenog. Vladimir Beljanski navodi da sudska praksa po ovom pitanju nije ujednačena.

– Donedavno su presude na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela korišćene kao dokaz u postupku protiv saokrivljenih. Dakle, ako je bilo više okrivljenih na početku postupka i jedan od njih je zaključio sporazum o priznanju krivičnog dela, onda se presuda protiv tog okrivljenog koristila kao dokaz u odnosu na ostale okrivljene kojima je suđenje nastavljeno. Istovremeno, praksa sudova je bila takva da okrivljeni koji je zaključio sporazum ne može da svedoči u istom predmetu, što znači da se njegov iskaz, njegovo priznanje i svedočenje protiv ostalih saokrivljenih ne može izložiti proveri kroz neposredno ispitivanje. Međutim, najnovija praksa je takva da se presuda na osnovu sporazuma o priznanju ipak ne može izvoditi kao dokaz u krivičnom postupku jer ne predstavlja ispravu u smislu zakonskih odredaba – objašnjava Beljanski.