Нагодба која се не одбија

Када је пре девет година Миладин Ковачевић, оптужен да је у марту 2008. године у Бостону нанео тешке повреде америчком студенту Брајану Стајнхауеру, после уступања предмета српском правосуђу, са Првим основним тужилаштвом у Београду закључио споразум о признању кривичног дела, осим правника, мало је ко знао шта то значи.

Јавност је била информисана да је Ковачевић, чији је случај изазвао велику међународну пажњу, признао да је америчком студенту нанео тешке повреде и да је због тога осуђен на казну затвора од две године и три месеца, иако је за то дело било запрећено осам година. Изузев стручне јавности, мало је коме било јасно да се Ковачевић „нагодио” са тужилаштвом и да је овај „договор”, како закон прописује, усвојио суд. Био је то први споразум о признању кривичног дела чији су потписници били престоничко Прво основног тужилаштва и неки окривљени.

После овог, број закључених споразума о признању кривичног дела, стално се повећавао. Иако је најпре оваква пракса усвојена у Београду, нагодбе су се одомаћиле у тужилаштвима широм Србије. Јединствена евиденција о томе колико је споразума о признању кривичног дела потписано од 2009. године, када је овај институт уведен у наше законодавство не постоји, али подаци до којих је „Политика” дошла показују да је број поступака који је окончан на овај начин вишеструко повећан.

Само у београдском Првом основном тужилаштву, највећем основном тужилаштву у Србији, прошле године је закључено око 1.100 споразума, а циљ је да се овај број стално повећава.

Према речима Љубодрага Ђорђевића, првог основног тужиоца у Београду, казна која се предлаже суду готово увек је блажа него што би била она изречена пред судом.

– У западним земљама, на пример, за окривљеног који не жели да закључи споразум, суду се предлаже казна и до десет пута већа од оне коју је предложило тужилаштво – казао је Ђорђевић за „Политику”.

Ниједан споразум, према његовим речима, није потписан „из прве”. Преговарања поступајућег тужиоца и браниоца могу да трају и месецима. Суд прихвати више од 90 одсто нагодби између тужилаштва и бранилаца.

Могућношћу оваквог начина окончања поступка, показала је пракса, задовољне су све стране у поступку: тужилаштво јер је брзо окончало предмет и што на суду неће морати да доказује кривицу, окривљени зато што је избегао суђење и могућност изрицања веће казне него оне која му је изречена споразумом, а суд зато што неће водити дуготрајни судски поступак јер ће се предмет сматрати решеним уколико прихвати оно што су се тужилаштво и окривљени претходно договорили.

Владимир Бељански, адвокат и председник Адвокатске коморе Војводине, рекао је за „Политику” да поред добрих, споразум о признању кривичног дела има и своје лоше стране.

– Добра страна је што се на овај начин кривични поступак завршава брзо и уз мале трошкове, као и да је пресудом на основу споразума дошло до исхода поступка који је прихватљив и за тужилаштво и за окривљеног. На тај начин растерећују се и судови и тужилаштва. Лоша страна споразума је то што он није резултат суђења, извођења доказа и утврђивања чињеница, па се може поставити и питање правичности и заштите интереса оштећених. Суд проверава само да ли „постоје други докази који нису у супротности са признањем”, што се знатно разликује од утврђивања чињеница потребних за осуђујућу пресуду након спроведеног поступка – објаснио је Бељански.

Споразум о признању кривичног дела се, наводи наш саговорник, може закључити од доношења наредбе о спровођењу истраге, па до завршетка главног претреса. Ипак, како каже, у пракси се највише споразума закључује пре подизања оптужнице, али нису ретки случајеви да се то уради и у фази главног претреса.

Иако окривљеном доноси углавном блажу казну и избегавање судског поступка, санкција која се окривљеном изрекне на овај начин уписује се у кривичну евиденцију, као и казна која се изрекне после доказног поступка у кривичном поступку.

Споразум као доказ

Питање које се често поставља јесте да ли се споразум о признању кривичног дела који је окривљени закључио са тужилаштвом, може користити као доказ у поступку против другог окривљеног. Владимир Бељански наводи да судска пракса по овом питању није уједначена.

– Донедавно су пресуде на основу споразума о признању кривичног дела коришћене као доказ у поступку против саокривљених. Дакле, ако је било више окривљених на почетку поступка и један од њих је закључио споразум о признању кривичног дела, онда се пресуда против тог окривљеног користила као доказ у односу на остале окривљене којима је суђење настављено. Истовремено, пракса судова је била таква да окривљени који је закључио споразум не може да сведочи у истом предмету, што значи да се његов исказ, његово признање и сведочење против осталих саокривљених не може изложити провери кроз непосредно испитивање. Међутим, најновија пракса је таква да се пресуда на основу споразума о признању ипак не може изводити као доказ у кривичном поступку јер не представља исправу у смислу законских одредаба – објашњава Бељански.