Pravda za posvećenike

Kada je Rod Lejver predavao Rafaelu Nadalu 12. pehar Kupa musketara, bila je to simbolična proslava dva rekorda, jer je legendarni australijski teniser i sa 80 godina sačuvao jedan od svojih. Pre ravno pola veka, drugi put je u karijeri postao istovremeni šampion sva četiri grend slem turnira, a teniser koji je želeo da njegovo dostignuće nadmaši, nije uspeo.

Đoković ovog puta nije ni stigao do najuzbudljivijeg mogućeg finala, protiv Rafaela Nadala. Zaustavio ga je Dominik Tim, u dvodnevnom polufinalu čije okolnosti niko nije očekivao. Ponajmanje naš teniser. Sve mu je do tog polufinala teklo glatko, jedini u Parizu nije izgubio ni set, a svest da u vitrinama drži pehare sa prethodna tri grend slem turnira, govorila mu je da turnirsku strategiju savršeno sprovodi. I javno se radovao kišnom vremenu, jer mu pomaže, zbog sporijeg kretanja loptice.

U životu može sve da se namesti kada ne treba, pa i da s kišom dođe olujni vetar, koji nosi prašinu u lice, a suncobrane po terenu. I stvari su krenule naopako. Od viška samopouzdanja koji uspavljuje oprez, do nespremnosti da se odupre Timu u saradnji sa vetrom. Za tenisera koji pobeđuje krajnje zahtevnim stilom, hirurški preciznom igrom u dugim razmenama sa punom koncentracijom, bilo je to kao da violinisti daju raštimovan instrument. Snove je odneo vetar, a Tim ih je spremno dočekao i preuzeo.

Imao je prvi reket sveta prilike da se prilagodi vetru. Tri puta se vraćao na teren posle prekida i svaki put smanjivao zaostatak, a opet nije uspeo. Sve do rezultata 5:5 u petom setu borba je bila ravnopravna. Odlučile su minimalne razlike, a Tim je u datim okolnostima bio bolji. Pre svega, nije dozvolio da klone duhom, kao što bi učinili drugi posle propuštenih prilika.

Dugo su mediji naduvavali priču o „Nole slemu”, živeli od te atrakcije, a većinom nisu želeli da se dogodi. Jer, Đokovićeva pobeda na Nadalovom bunjištu bi još jednom najavila da od veličanstvene trojice ostaje samo jedan. Realno najmanje popularni član, što je potvrdio i poluprazni stadion u polufinalu Đoković – Tim, nasuprot krcatom, u duelu Federer – Nadal.

Rasplet je, dakle, bio savršen za produžetak zlatnog doba teniske popularnosti. Dobili smo novi astronomski rekord Nadala; najavu za još jedan takav na vimbldonskoj travi, jer je Federer dokazao da može da se bori za devetu titulu; razljućenog Đokovića i naoštrenog Tima, prvog predstavnika novog talasa koji se dokazuje na glavnoj sceni. Barem na pariskoj šljaci. Samo još korak i tu će biti i Cicipas, željan da vrati dugove velikanima. Na listu njegovih dužnika u Parizu se popeo i sjajni povratnik Vavrinka, a nade da na Vimbldonu ponovo vidimo Marija podgrejaće Kvins, već naredne sedmice.

Tenis nije mogao da poželi bolje. Veličanstvena trojica ponovo drže konce i svih deset poslednjih krunskih pehara u svojim rukama, neki novi klinci dolaze a neki stari asovi se vraćaju.

Đoković nije izgubio u Parizu od bilo koga. Nasuprot njegovim uspesima na prethodna tri grend slem turnira, bio je najozbiljniji kandidat za Nadalovog naslednika na terenu koji ima bitno drugačije uslove. Dominik Tim nas je naglo podsetio da je upravo on, a ne Nadal, Đoković ili bilo ko drugi, jedini odigrao četiri poslednja polufinala na Rolan Garosu, te da nije slučajno bio prošlogodišnji finalista.

Slično Nadalu, i Tim sve podređuje pariskoj završnici. Na šljaci su ga ove sezone pobedili Đere u Riju i Lajović u Monte Karlu, na Rolan Garosu je u sva tri uvodna meča izgubio po set, ali je pobedio Đokovića kada je bilo najvažnije. On je sada jedini teniser iz generacije devedesetih sa dva grend slem finala, a jedno ima samo Raonić.

Moglo je, naravno, da bude i po našim željama, da gledamo finale Đoković – Nadal i verujemo u psihološku nadmoć našeg tenisera u najdužem rivalstvu profesionalne ere. Ipak, ishod je bio pravedan za tenisera koji živi i gine za svoje astronomske rekorde na pariskoj šljaci.

Niko ne zna kroz šta je sve prošao „kralj šljake”, niti kako i dalje pobeđuje protivnike, povrede i bol. A pobeđuje bezgraničnom ambicijom, sa kojom je kao osmogodišnjak počeo da igra levom rukom da bi imao prednost, iako je dešnjak; sa 17 je prešao na ortopedsku patiku umesto da prihvati savet lekara i odustane od sporta zbog tada otkrivene urođene deformacije levog stopala; sa 19 je počeo da živi uz lekove protiv bolova, jer su se problemi sa stopalom prenosili na koleno, kuk, leđa...

Zato je bio prinuđen na prekide igre 2004, 2006, 2009, 2012, 2014, 2016. i 2018, kada je njegov ujak i trener Toni progovorio o mnogim detaljima sestrićeve borbe sa zdravljem. O tome kako od 2005. živi uzimajući analgetike jer se bol pojačava u dužim mečevima. Samo u toku prošle godine, povukao se sa deset turnira na tvrdim podlogama, zbog problema sa stomakom, kukom, kolenom i ručnim zglobom...

Novak Đoković je najuniverzalniji teniser današnjice, on može da pobeđuje na bilo kojoj podlozi, ali Rafael Nadal je život podredio pobedničkim padovima u prašinu pariske šljake i prvim osmesima posle sati samurajske posvećenosti cilju, u kojima deluje kao da će se boriti do smrti. Zato ova titula pripada onom ko je više žrtvovao za nju.