Matvejević o ruskim arhitektama u Srbiji

U „Politici” od 3. juna 2019. pročitao sam sjajan tekst Aleksandra Rudnik Milanovića, doktora tehničkih nauka iz oblasti arhitekture i urbanizma, pod naslovom „Za menjanje Srbije potrebni su inženjeri”. Moj prijatelj, pisac i univerzitetski profesor Predrag Matvejević (njegova knjiga „Mediteranski brevijar” je najprevođenija knjiga sa jugoslovenskih prostora) ostavio mi je rukopis pod naslovom „Kalamovi – tko je tko i odakle je” i držao bih se samo teme o kojoj je docirao doktor Milanović.

Matvejević piše: „Što se pak tiče arhitekture, ruski su emigranti ostavili za sobom nezaobilaznu baštinu, napose u Beogradu. Gradu bez homogenih urbanističkih tlocrta dali su izgled velegrada. G. P. Kovaljevski je izradio generalni urbanistički plan, oblikovao Trg Slavije i Trg Republike, uredio pristup Kalemegdanu i njegovu terasu. H. P. Krasnov je projektirao Državni Arhiv u Karnegijevoj ulici, podigao najljepše palače na Terazijama i Stari Dvor na Dedinju, uredio interijere Narodne Skupštine i izgradio monumentalne zgrade ministarstva finansija i šuma (po njegovu je projektu građena i Njegoševa kapela na Lovćenu). B. V. Baumgarten, također Rus – sudeći po prezimenu i Židov – autor je projekta Patrijaršije, Starog generalštaba i još nekih važnih zdanja. Još nekoliko imena valja spomenuti u tom kontekstu: V. V. Straševskoga, G. I. Samojlova, A. J. Vasiljeva, V. M. Androsova. Bez njih Beograd ne bi bio ono što jest.

Zahvaljujući ’bijelim’ Rusima izrasli su gotovo ni iz čega beogradski balet i opera, uvedeno je ili usavršeno je zborno pjevanje u crkvama, izvedene su prvi put neke od najlepših liturgija. Predug bi bio popis onih koji su zaslužni za to. Veći deo podataka crpio sam od svoga oca koji je došao iz Odese u Beograd 1920. godine, u Mostar 1930. Bio je svjedokom svih tih promjena. Pratio je na klaviru nijeme Čaplinove filmove u prvim kinematografima, svirao do kasne noći po prvim piano-barovima (’Ruski car’, ’Kleridžiz’ i dr.), gledao kako se nekadašnje ’čađave mehane’ pretvaraju u moderne restorane i sastajališta. Velika je kasaba postajala prijestolnica. Rusi i Ukrajinci su se odužili Beogradu za njegov srdačan, slavenski prijem.”

Jovan Rukavina,
Šabac