Матвејевић о руским архитектама у Србији

У „Политици” од 3. јуна 2019. прочитао сам сјајан текст Александра Рудник Милановића, доктора техничких наука из области архитектуре и урбанизма, под насловом „За мењање Србије потребни су инжењери”. Мој пријатељ, писац и универзитетски професор Предраг Матвејевић (његова књига „Медитерански бревијар” је најпревођенија књига са југословенских простора) оставио ми је рукопис под насловом „Каламови – тко је тко и одакле је” и држао бих се само теме о којој је доцирао доктор Милановић.

Матвејевић пише: „Што се пак тиче архитектуре, руски су емигранти оставили за собом незаобилазну баштину, напосе у Београду. Граду без хомогених урбанистичких тлоцрта дали су изглед велеграда. Г. П. Коваљевски је израдио генерални урбанистички план, обликовао Трг Славије и Трг Републике, уредио приступ Калемегдану и његову терасу. Х. П. Краснов је пројектирао Државни Архив у Карнегијевој улици, подигао најљепше палаче на Теразијама и Стари Двор на Дедињу, уредио интеријере Народне Скупштине и изградио монументалне зграде министарства финансија и шума (по његову је пројекту грађена и Његошева капела на Ловћену). Б. В. Баумгартен, такођер Рус – судећи по презимену и Жидов – аутор је пројекта Патријаршије, Старог генералштаба и још неких важних здања. Још неколико имена ваља споменути у том контексту: В. В. Страшевскога, Г. И. Самојлова, А. Ј. Васиљева, В. М. Андросова. Без њих Београд не би био оно што јест.

Захваљујући ’бијелим’ Русима израсли су готово ни из чега београдски балет и опера, уведено је или усавршено је зборно пјевање у црквама, изведене су први пут неке од најлепших литургија. Предуг би био попис оних који су заслужни за то. Већи део података црпио сам од свога оца који је дошао из Одесе у Београд 1920. године, у Мостар 1930. Био је свједоком свих тих промјена. Пратио је на клавиру нијеме Чаплинове филмове у првим кинематографима, свирао до касне ноћи по првим пиано-баровима (’Руски цар’, ’Клериџиз’ и др.), гледао како се некадашње ’чађаве механе’ претварају у модерне ресторане и састајалишта. Велика је касаба постајала пријестолница. Руси и Украјинци су се одужили Београду за његов срдачан, славенски пријем.”

Јован Рукавина,
Шабац