Melina Merkuri o Miri Trailović

Divan tekst Aleksandre Đuričić o Melini Merkuri, objavljen 15. juna ove godine u kulturnom dodatku „Politike” pod naslovom „Rođena kao umetnica”, podsetio me i na jedno vlastito nezaboravno susretanje sa poslednjom grčkom boginjom. U svojoj vili u podnožju atinskog brežuljka Likavitosa primila me poslednje januarske noći 1991, „na jedan sat”, a u sabesedništvu smo ostali duže od četiri i po sata, do iza ponoći.

Razgovoru je prisustvovao i Grk Dimitris Panagiotakis, a povremeno nam se u ćaskanju pridruživao i njen suprug Žil Dasen. U dva navrata Melina je sedala i za klavir, kako bi na moju molbu odsvirala i otpevala himnu moje mladosti, pesmu „Deca Pireja”.

Naravno, najviše smo razgovarali o grčkoj kulturi, koja je svojom beskrajnom svetlošću obasjala, kako Evropu, tako i mnoge druge delove sveta. A pošto je u toku bio Zalivski rat, primetila je i „da se žene pitaju, ne bi bilo ratova”, uz izuzetak Margaret Tačer i njene folklandske avanture.

Dobar deo razgovora Melina je iskoristila i da izrazi divljenje prema „karijatidama beogradskog kulturnog hrama” Miri Trailović, Jovanu Ćirilovu i Miroslavu Beloviću, izražavajući i žal što njena „avangardna prijateljica Mira” više nije među živima.

Divno je bilo ćaskati sa tom patronesom evropske kulture, pacifistkinjom i heroinom. Kada je trebalo biti slavna glumica, to je dokazala filmovima „Nikad nedeljom”, „Fedra” i „Ciganin i džentlmen”, ili nezaboravnim pozorišnim ulogama u Brehtovoj „Prosjačkoj operi”, Tenesijevoj „Slatkoj ptici mladosti” ili Eshilovoj „Orestiji”. Podjednako uspešno igrala je i ulogu pirejske prostitutke, kao i Klitemnestre, životne saputnice mikenskog vladara Agamemnona.

Kad je trebalo da svojim čudesnim glasom opije svet, to je učinila „Decom Pireja”, neprolaznom kompozicijom neponovljivog Manosa Hadžidakisa. Najzad, kad je trebalo da bude heroina, i to je pokazala – posle dolaska proameričke hunte 1967, kad je digla glas protiv nepravde i rušenja demokratije u demokratskoj kolevci sveta.

Nažalost, morala je u izgnanstvo, da bi po povratku u zemlju iz Pariza, jula 1974, izgovorila one prelepe patriotske reči: „Želim da zauvek ostanem ovde, pored svog naroda, jer moj dom je Grčka”, potvrđujući tako one svoje ranije reči, kada joj je bilo oduzeto državljanstvo: „Rođena sam kao Grkinja i umreću kao Grkinja”.

Ispustila je dušu 6. marta 1994, a na njenom večnom počivalištu, u ime autora ovog podsećanja, bila je položena i žuta ruža „Od Elefteriosa (Slobodana) iz Sarajeva”.

Slobodan Stajić,
publicista, Sarajevo