Slikarstvo spaslo dirigenta

Kad je prvi put, javno, stao za dirigentski pult, ispred profesionalnog hora i orkestra, imao je manje od 20 godina. A i sad, posle bezbroj takvih događaja širom sveta, ovaj bard muzičke umetnosti čuveni Mladen Jagušt (84) još definitivno ne silazi sa scene. Sa oduševljenjem je spreman da prihvata svaki zadatak samo ako ima potrebne uslove za dobro obavljanje posla.

Prvi veliki uspeh postigao je u Beogradu 1948. godine kad je dobio dve velike nagrade: jednu za dirigovanje orkestrom, a drugu za dirigovanje horom! Tada je još bio student Muzičke akademije u Zagrebu, a vrata uspešne karijere već tada su mu bila širom otvorena.

Rođen je u Sunji, u Hrvatskoj, a najveći deo života je proveo u Srbiji. Osnovno obrazovanje i gimnaziju završio je u Kragujevcu, gde mu je otac imao gvožđarsku radnju.

Violinu je počeo da uči u šestoj, a klavir u osmoj godini. Visoko obrazovanje stekao je na zagrebačkoj Muzičkoj akademiji. Potom je bio angažovan kao dirigent u Radio Zagrebu, pa kao dirigent i korepetitor u zagrebačkoj Operi. U Beogradu je od 1956. godine bio dirigent Umetničkog ansambla JNA, a posle deset godina dobio je mesto direktora i dirigenta novosadske Opere. Od 1970. imenovan je za šefa dirigenta Hora, a kasnije i orkestra RTV Beograd.

Uz sve ovo bio je redovni profesor muzičkih akademija u Beogradu i Novom Sadu, kao i gost dirigent u operama i filharmonijama širom sveta.

Ko Vas je uveo u muziku?

Neko je napisao da je to učinio moj deda po majci, ali to nije tačno, jer nije bilo moguće. Matija Belajić je umro kad sam imao samo pet-šest godina, ali su me u muziku uveli geni tog mog dede, koji je kao mlad profesor osnovao u Zagrebu, hor „Mladost”, a bio je i veliki borac za ujedinjenje svih, Slovena, pa tako i Južnih. Zato je taj svoj hor doveo iz Austrougarske u Beograd na krunisanje Petra Prvog Karađorđevića 1904. Kasnije je proteran u Bugarsku, jer je bio jedan od zaverenika koji su u Zagrebu spalili austrougarsku zastavu...

Čega se sećate iz vremena studija? 

Onoga što nije bio deo studija – svoje ženidbe 1948. U brak s Čehinjom Marijom, s kojom i danas živim u braku, ušao sam bez blagoslova oca, pa sam morao da prodam harmoniku da bismo nas dvoje preživeli do moje prve plate. Otac mi je rekao da ne može da izdržava oženjenog čoveka. Sedamnaest godina kasnije imao sam još jedan „veliki” trgovački posao.

Šta ste tada prodali?  

Tada sam se odrekao velikog klavira „stenvej” i opet me na to naterala situacija. Vodio sam u Beogradu Umetnički ansambl Doma JNA iz koga je, po nalogu novog načelnika trebalo da otpustim dvadeset pevača zbog promene namene i programske politike ansambla. Nisam to hteo da učinim, pa sam dao otkaz sebi! Potom sam prihvatio poziv novosadske Opere. Za novac koji sam dobio od prodaje velikog klavira kupio sam „pijanino”, a zbog česte vožnje na posao, iz Beograda, i folksvagen „bubu”.

Koji sportom ste se bavili?

Naročito sam voleo skijanje, a bio sam u tome prilično dobar, pa sam na jednom nadmetanju juniora dobio mali pehar kao pobednik. Bavio sam se i plivanjem, posebno kao student. Bio sam baš uporan, nisam se samo „kupao” u bazenima već i trenirao. Plivanje mi je mnogo pomoglo da, u tim poratnim godinama, sačuvam zdrav organizam. Inače od rane mladosti svako jutro sam radio gimnastiku što i danas redovno činim.

Koliko ste sad u sportu?

Samo kao televizijski gledalac. Volim ove naše tenisere. Oduševljava me Đoković igrom i ponašanjem. Isto to mislim i za teniserke, za Anu i Jelenu... Baš sam ponosan što ih imamo. Oni nam daju nadu da i u svemu ostalom možemo da budemo u svetskom vrhu, uz dva uslova: ako uporno radimo i ako u svim životnim situacijama izaberemo pravu liniju kretanja.

Koji kompozitor Vam se posebno dopada?

Obožavam sve autore čija dela su savršena u formi i tehnici, a izražajna i iskrena u emocijama. Iako mislim da je Johan Sebastijan Bah tatamata za sve meni se, ipak, posebno dopada i Mocart. Njegova dela su savršena, istinita i iskrena i u muzici i u rečima. Umro je u 36. godini, pa nije stigao da završi svoj „rekvijum”, svoju molitvu, svoje razmišljanje o smrti. Njegova misao je ostala nedorečena, kao neka zagonetka za sve sledbenike.

Da li se plašite smrti?

Ne. Proživeo sam sadržajan život, video sveta, imao lep brak i radio posao koji volim. A sve to je veoma važno. Zato bi posao koji se voli trebalo da se radi od srca, do kraja, dokle god se može. To uvek donosi nove radosti. Plašim se samo dugotrajne bolesti i nedostojne situacije pred kraj života.

Šta je sa srpskom Operom?

Od kako znam za sebe svuda sam se, u svim našim operskim kućama, kao čovek muzike, borio s ljudima iz Drame. Kod nas Drama ima mnogo dublje korene, pa je neminovno da se u „zajedničkom stanu” Opera guši. Beograd još nema odvojenu muzičku kuću u kojoj bi, u najboljim uslovima, trebalo nesmetano da rade operski i muzički umetnici svih opredeljenja.

Ko je pokrenu ovu borbu?

Prvi srpski muzičar koji se borio za mesto pod suncem bio je Stevan Stojanović Mokranjac, čija je duhovna muzika, zato što je crkvena, posle Drugog svetskog rata, nažalost, bila zabranjena na svim našim prostorima.

Ko je Mokranjca vratio Srbima?

Hrvatski dirigent Vlatko Kranjčević, koji je sa zagrebačkim horom „Ivan Goran Kovačić”, hrabro, prvi put posle rata, početkom osamdesetih, u Negotinu, kad to niko iz Srbije nije smeo, izveo čuvenu Mokranjčevu „Liturgiju”. Gotovo u isto vreme ja sam, s Horom Radio Beograda i đakonom Vladom Mikićem, javno i integralno, izveo „Liturgiju”, a potom i sve Mokranjčeve „Rukoveti”. I sve to je snimljeno! Srbi su tek tada, u potpunosti, mogli da upoznaju muzičke vrednosti Mokranjčevog dela koje ima – svetsku vrednost.

Da li ste vernik?

Nisam. Ali, to pitanje podrazumeva i drugo, slično: koju pozu volite pri snošaju... Znate, to je duboko intiman stav čoveka. Međutim, ako to podrazumeva da idem u crkvu i da se javno krstim i ljubim ikonu onda nisam vernik. U crkvi sam uvek samo svirao, pevao ili dirigovao.

Šta je religija?

Sve religije, kao i ideologije, su, od pamtiveka, ljudske tvorevine. I sve su prihvatljive i divne u fazi svog nastajanja i širenja. Ali, čim pređu, u vidu institucije, u državne ruke, izopače se. Mnogo je ljudi pobijeno zbog religija i ideologija. Na primer: Progon hrišćana u Rimskom carstvu, krstaški ratovi, tridesetogodišnji rat, holokaust, gulazi u Sibiru, Jasenovac, Kragujevac, Goli otok, Srebrenica... Evo još jednog primera zloupotrebe vere: nemački vojnici, koji su ubijali decu Jevreja, Cigana, Srba... imali su, na opasaču, čitko napisano - „Gott ist mit uns” („Bog je s nama”)..!

Koji je Vaš životni stav?

Imam dva koji proizilaze jedan iz drugog. Prvi je: ne činim drugima ono što ne želim da drugi učine meni. A drugi je: živim i dajem drugima da žive...

Od kada slikate?

Od rane mladosti. Čak sam imao sve uslove da budem student slikarstva. Ali, tada sam, ipak, dao prednost muzici, pa sam slikarsku akademiju zamenio muzičkom. Muzika me spasla nošenja oružja. Nosio sam samo violinu, a ne pušku. A slikarstvo me spaslo od gladi. Bilo je to devedesetih, u vreme inflacije. Tada se živelo sa deset maraka, a ja sam moje slike prodavao za 200-250 maraka! Tako sam, kao petorazredni slikar, amater, preživeo, a kao prvorazredni muzičar mogao sam da umrem od gladi. Evo primera: pratio sam tada violinistu Stefana Milenkovića na dva koncerta. I dok je honorar stigao do mene mogao sam za njega                    

da kupim samo pastu za zube...

Gde se odmarate?

Od kako je počeo raspad treće Jugoslavije nigde. Nekad sam letovao samo na moru i to, najčešće, na Mljetu. Obožavam ga. To je nacionalni park s dva predivna slana jezera, praktično zaliva, u koje more ulazi kroz otvore od četiri i dva metra. Najviše slika imam sa Mljeta. To su pejzaži božanskih uvala, borovih šuma, toplog, smaragdno zelenog mora, koje vas, zbog velikog postotka soli u jezerima, održava na površini, pa plivanje pričinjava minimalan napor. Sad često sanjam da sam na Mljetu...

A gde sad živite: u prošlosti ili sadašnjosti?

To je provokativno pitanje, ali odgovoriću Vam. Sad bih mogao napamet da odsviram ili dirigujem sve simfonije... A, s druge strane, kad pođem od kuće zapišem svoj broj telefona. Za ne daj bože...

Koje su Vam najlepše uspomene? 

Sa putovanja. Jedino nisam bio u Australiji i Japanu. Bio sam i u Sibiru, u Irkutsku, na minus 40 stepeni! Tu sam zatekao fantastične muzičare. Bili su to oni koji se u Moskvi, da kažemo, nisu dobro ponašali na poslu, pa su, po kazni, došli u Sibir, na godinu, dve, tri... 

Kako doživljavate gradove?

Osećam ih po „boji, ukusu i mirisu”. London je veličanstven, ali nema dušu kao Pariz. Isti slučaj je s Moskvom i Petrogradom, Milanom i Rimom, Peštom i Pragom...

Zašto niste akademik?

Ne ispunjavam osnovni princip za prijem u SANU – nisam ništa stvorio. Nisam produktivan već reproduktivan. I to, ako je takav zakon, moram da prihvatim. Ali, moram da istaknem i jednu činjenicu: Zbir najlepše raspoređenih nota je, ipak, samo obično mrtvo slovo na papiru dok to neko ne odsvira ili ne otpeva. A ko to učini, na nedokučiv način, zaslužuje sva zemaljska priznanja. Jer, to nije kao reprodukcija slike već, pri svakom izvođenju, novi stvaralački čin.

Koji poroci su bili i Vaši?

Nikad nisam ni pušio, ni pio. Grickao sam nokte, a to, kao i sve ostalo, je dozvoljeno...

Šta mislite o lažima?

U principu nikad nisam lagao. Posebno ne u muzici. Ali sam mnogo toga prećutao...

A kad je u pitanju istina?

Kad je o poslu reč bio sam suviše iskren i na moju štetu. I nikad se nikome nisam ulagivao. Govorio sam, i pevaču i muzičaru, uvek samo istinu, bez obzira koliko to može i da ih povredi. U tom trenutku su bili ljuti, ali kasnije su mi bili zahvalni. Jer, nema dobre muzike bez velike iskrenosti u svakom pogledu.

Da li Vam je žao što nešto niste učinili, a mogli ste?

Žao mi je što šezdesetih godina nisam ostao u Engleskoj, a mogao sam. Dobio sam na toj turneji najveća priznanja, a kasnije i niz poziva, ali nisam umeo da ih iskoristim.

Koliko umetnici mogu da menjaju svet?

Meni je samo cilj da ljudi uživaju u muzici kao i ja. Želim da bar dva časa posle koncerta budu opijeni muzikom. Ali, isto tako znam da nikoga time ne mogu, suštinski, da promenim, jer je karakter nepromenljiva kategorija. Ima ljudi koji vole umetnost, a na drugoj strani su otrovne osobe, spremne na sve i svašta. Ipak, muzika je otkriće veće od svake mudrosti i filozofije.