Сликарство спасло диригента

Кад је први пут, јавно, стао за диригентски пулт, испред професионалног хора и оркестра, имао je мање од 20 година. А и сад, после безброј таквих догађаја широм света, овај бард музичке уметности чувени Младен Јагушт (84) још дефинитивно не силази са сцене. Са одушевљењем је спреман да прихвата сваки задатак само ако има потребне услове за добро обављање посла.

Први велики успех постигао је у Београду 1948. године кад је добио две велике награде: једну за дириговање оркестром, а другу за дириговање хором! Тада је још био студент Музичке академије у Загребу, а врата успешне каријере већ тада су му била широм отворена.

Рођен је у Суњи, у Хрватској, а највећи део живота је провео у Србији. Основно образовање и гимназију завршио је у Крагујевцу, где му је отац имао гвожђарску радњу.

Виолину је почео да учи у шестој, а клавир у осмој години. Високо образовање стекао је на загребачкој Музичкој академији. Потом је био ангажован као диригент у Радио Загребу, па као диригент и корепетитор у загребачкој Опери. У Београду је од 1956. године био диригент Уметничког ансамбла ЈНА, а после десет година добио је место директора и диригента новосадске Опере. Од 1970. именован је за шефа диригента Хора, а касније и оркестра РТВ Београд.

Уз све ово био је редовни професор музичких академија у Београду и Новом Саду, као и гост диригент у операма и филхармонијама широм света.

Ко Вас је увео у музику?

Неко је написао да је то учинио мој деда по мајци, али то није тачно, јер није било могуће. Матија Белајић је умро кад сам имао само пет-шест година, али су ме у музику увели гени тог мог деде, који је као млад професор основао у Загребу, хор „Младост”, а био је и велики борац за уједињење свих, Словена, па тако и Јужних. Зато је тај свој хор довео из Аустроугарске у Београд на крунисање Петра Првог Карађорђевића 1904. Касније је протеран у Бугарску, јер је био један од завереника који су у Загребу спалили аустроугарску заставу...

Чега се сећате из времена студија? 

Онога што није био део студија – своје женидбе 1948. У брак с Чехињом Маријом, с којом и данас живим у браку, ушао сам без благослова оца, па сам морао да продам хармонику да бисмо нас двоје преживели до моје прве плате. Отац ми је рекао да не може да издржава ожењеног човека. Седамнаест година касније имао сам још један „велики” трговачки посао.

Шта сте тада продали?  

Тада сам се одрекао великог клавира „стенвеј” и опет ме на то натерала ситуација. Водио сам у Београду Уметнички ансамбл Дома ЈНА из кога је, по налогу новог начелника требало да отпустим двадесет певача због промене намене и програмске политике ансамбла. Нисам то хтео да учиним, па сам дао отказ себи! Потом сам прихватио позив новосадске Опере. За новац који сам добио од продаје великог клавира купио сам „пијанино”, а због честе вожње на посао, из Београда, и фолксваген „бубу”.

Који спортом сте се бавили?

Нарочито сам волео скијање, а био сам у томе прилично добар, па сам на једном надметању јуниора добио мали пехар као победник. Бавио сам се и пливањем, посебно као студент. Био сам баш упоран, нисам се само „купао” у базенима већ и тренирао. Пливање ми је много помогло да, у тим поратним годинама, сачувам здрав организам. Иначе од ране младости свако јутро сам радио гимнастику што и данас редовно чиним.

Колико сте сад у спорту?

Само као телевизијски гледалац. Волим ове наше тенисере. Одушевљава ме Ђоковић игром и понашањем. Исто то мислим и за тенисерке, за Ану и Јелену... Баш сам поносан што их имамо. Они нам дају наду да и у свему осталом можемо да будемо у светском врху, уз два услова: ако упорно радимо и ако у свим животним ситуацијама изаберемо праву линију кретања.

Који композитор Вам се посебно допада?

Обожавам све ауторе чија дела су савршена у форми и техници, а изражајна и искрена у емоцијама. Иако мислим да је Јохан Себастијан Бах татамата за све мени се, ипак, посебно допада и Моцарт. Његова дела су савршена, истинита и искрена и у музици и у речима. Умро је у 36. години, па није стигао да заврши свој „реквијум”, своју молитву, своје размишљање о смрти. Његова мисао је остала недоречена, као нека загонетка за све следбенике.

Да ли се плашите смрти?

Не. Проживео сам садржајан живот, видео света, имао леп брак и радио посао који волим. А све то је веома важно. Зато би посао који се воли требало да се ради од срца, до краја, докле год се може. То увек доноси нове радости. Плашим се само дуготрајне болести и недостојне ситуације пред крај живота.

Шта је са српском Опером?

Од како знам за себе свуда сам се, у свим нашим оперским кућама, као човек музике, борио с људима из Драме. Код нас Драма има много дубље корене, па је неминовно да се у „заједничком стану” Опера гуши. Београд још нема одвојену музичку кућу у којој би, у најбољим условима, требало несметано да раде оперски и музички уметници свих опредељења.

Ко је покрену ову борбу?

Први српски музичар који се борио за место под сунцем био је Стеван Стојановић Мокрањац, чија је духовна музика, зато што је црквена, после Другог светског рата, нажалост, била забрањена на свим нашим просторима.

Ко је Мокрањца вратио Србима?

Хрватски диригент Влатко Крањчевић, који је са загребачким хором „Иван Горан Ковачић”, храбро, први пут после рата, почетком осамдесетих, у Неготину, кад то нико из Србије није смео, извео чувену Мокрањчеву „Литургију”. Готово у исто време ја сам, с Хором Радио Београда и ђаконом Владом Микићем, јавно и интегрално, извео „Литургију”, а потом и све Мокрањчеве „Руковети”. И све то је снимљено! Срби су тек тада, у потпуности, могли да упознају музичке вредности Мокрањчевог дела које има – светску вредност.

Да ли сте верник?

Нисам. Али, то питање подразумева и друго, слично: коју позу волите при сношају... Знате, то је дубоко интиман став човека. Међутим, ако то подразумева да идем у цркву и да се јавно крстим и љубим икону онда нисам верник. У цркви сам увек само свирао, певао или дириговао.

Шта је религија?

Све религије, као и идеологије, су, од памтивека, људске творевине. И све су прихватљиве и дивне у фази свог настајања и ширења. Али, чим пређу, у виду институције, у државне руке, изопаче се. Много је људи побијено због религија и идеологија. На пример: Прогон хришћана у Римском царству, крсташки ратови, тридесетогодишњи рат, холокауст, гулази у Сибиру, Јасеновац, Крагујевац, Голи оток, Сребреница... Ево још једног примера злоупотребе вере: немачки војници, који су убијали децу Јевреја, Цигана, Срба... имали су, на опасачу, читко написано - „Gott ist mit uns” („Бог је с нама”)..!

Који је Ваш животни став?

Имам два који произилазе један из другог. Први је: не чиним другима оно што не желим да други учине мени. А други је: живим и дајем другима да живе...

Од када сликате?

Од ране младости. Чак сам имао све услове да будем студент сликарства. Али, тада сам, ипак, дао предност музици, па сам сликарску академију заменио музичком. Музика ме спасла ношења оружја. Носио сам само виолину, а не пушку. А сликарство ме спасло од глади. Било је то деведесетих, у време инфлације. Тада се живело са десет марака, а ја сам моје слике продавао за 200-250 марака! Тако сам, као петоразредни сликар, аматер, преживео, а као прворазредни музичар могао сам да умрем од глади. Ево примера: пратио сам тада виолинисту Стефана Миленковића на два концерта. И док је хонорар стигао до мене могао сам за њега                    

да купим само пасту за зубе...

Где се одмарате?

Од како је почео распад треће Југославије нигде. Некад сам летовао само на мору и то, најчешће, на Мљету. Обожавам га. То је национални парк с два предивна слана језера, практично залива, у које море улази кроз отворе од четири и два метра. Највише слика имам са Мљета. То су пејзажи божанских увала, борових шума, топлог, смарагдно зеленог мора, које вас, због великог постотка соли у језерима, одржава на површини, па пливање причињава минималан напор. Сад често сањам да сам на Мљету...

А где сад живите: у прошлости или садашњости?

То је провокативно питање, али одговорићу Вам. Сад бих могао напамет да одсвирам или диригујем све симфоније... А, с друге стране, кад пођем од куће запишем свој број телефона. За не дај боже...

Које су Вам најлепше успомене? 

Са путовања. Једино нисам био у Аустралији и Јапану. Био сам и у Сибиру, у Иркутску, на минус 40 степени! Ту сам затекао фантастичне музичаре. Били су то они који се у Москви, да кажемо, нису добро понашали на послу, па су, по казни, дошли у Сибир, на годину, две, три... 

Како доживљавате градове?

Осећам их по „боји, укусу и мирису”. Лондон је величанствен, али нема душу као Париз. Исти случај је с Москвом и Петроградом, Миланом и Римом, Пештом и Прагом...

Зашто нисте академик?

Не испуњавам основни принцип за пријем у САНУ – нисам ништа створио. Нисам продуктиван већ репродуктиван. И то, ако је такав закон, морам да прихватим. Али, морам да истакнем и једну чињеницу: Збир најлепше распоређених нота је, ипак, само обично мртво слово на папиру док то неко не одсвира или не отпева. А ко то учини, на недокучив начин, заслужује сва земаљска признања. Јер, то није као репродукција слике већ, при сваком извођењу, нови стваралачки чин.

Који пороци су били и Ваши?

Никад нисам ни пушио, ни пио. Грицкао сам нокте, а то, као и све остало, је дозвољено...

Шта мислите о лажима?

У принципу никад нисам лагао. Посебно не у музици. Али сам много тога прећутао...

А кад је у питању истина?

Кад је о послу реч био сам сувише искрен и на моју штету. И никад се никоме нисам улагивао. Говорио сам, и певачу и музичару, увек само истину, без обзира колико то може и да их повреди. У том тренутку су били љути, али касније су ми били захвални. Јер, нема добре музике без велике искрености у сваком погледу.

Да ли Вам је жао што нешто нисте учинили, а могли сте?

Жао ми је што шездесетих година нисам остао у Енглеској, а могао сам. Добио сам на тој турнеји највећа признања, а касније и низ позива, али нисам умео да их искористим.

Колико уметници могу да мењају свет?

Мени је само циљ да људи уживају у музици као и ја. Желим да бар два часа после концерта буду опијени музиком. Али, исто тако знам да никога тиме не могу, суштински, да променим, јер је карактер непроменљива категорија. Има људи који воле уметност, а на другој страни су отровне особе, спремне на све и свашта. Ипак, музика је откриће веће од сваке мудрости и филозофије.