Važna je forma, ko mari za suštinu

Nema potrebe da čekam kraj traktata (s „naučnim” pretenzijama) Muamera Zukorlića o „bosanskom” jeziku, započetog u ovom listu 22. jula, pa da reagujem. Živeo sam četvrt veka u Tutinu i lično poznajem sve te „borce” za uspostavljanje nacionalnog identiteta ljudi islamske veroispovesti. Reč je o pojedincima, a ne o narodu. I oni u dubini duše znaju da je „bosanski” jezik veštačka tvorevina, ali, da bi ga ustoličili, služe se nasiljem (kao u Hrvatskoj i Crnoj Gori, uostalom). Ne fizičkim nasiljem, već mentalnim, psihološkom torturom nad ne baš mnogo zainteresovanom većinom koja sporadično reaguje, pa baš te retke reakcije u njima izazivaju bes i podstiču ih na još veće nasilje. Tako treba razumeti i Zukorlićev tekst.

Govor i pismo čine jezik jednog naroda. Zukorlićev tekst na koji se pozivam, u kojem ne nađoh nijednu nerazumljivu reč, najbolji je dokaz toga. To što Bošnjaci koriste latinicu u pisanju ne znači da ne pišu srpskim jezikom. I što više pokušavaju da dokažu da imaju svoj jezik, sve više potvrđuju da „bosanski” jezik nije čak ni varijanta srpskog jezika (kao što je hrvatski), već srpski jezik sa previše turcizama u sebi, kojim sam i ja ponekad (u šali) govorio dok sam živeo u Tutinu.

Zukorlić je ogorčen što komisija za akreditaciju nije ozvaničila studijski program za „bosanski” jezik na njegovom univerzitetu u Novom Pazaru (a upravo se zbog toga izborio da bude predsednik Odbora za obrazovanje Skupštine Srbije). Vrhunac bezočnosti predlagača tog studijskog programa je tvrdnja da bi njihovi svršeni studenti bili stručni da predaju i srpski jezik u osnovnim i srednjim školama. Da, pod „a” oni bi izučavali „bosanski”, a pod „c” (ili „š”) srpski jezik. Kakve bi to poliglote bile!

Uz sve ovo, imam razumevanja za ove „borce” (ne i opravdanja za njihove postupke). Oni hoće pošto-poto da se izbore za nacionalni identitet bošnjačkog naroda, a znaju da je jezik prva i osnovna odredbenica jednog naroda. I sami su se upleli u taj konglomerat: narod bošnjački, jezik „bosanski”. (Ama, nek se zove „bosanski”, iako znamo da je srpski.) Kako drugačije to objasniti nego kao uvijenu nameru da prostor na kojem živi taj narod jednog dana pripadne Bosni. I upravo zbog toga Zukorlić nema pravo da se u svom traktatu poziva na moral i civilizacijske norme, zamerajući najvišim srpskim institucijama što osporavaju postojanje „bosanskog” jezika. Ako treba govoriti o moralu, a treba, onda je nemoralno pre svega razbijati zemlju i razdvajati i svađati ljude na osnovu nepostojećih merila i kriterijuma, a sve pod plaštom ljudskih prava i sloboda, garantovanih Ustavom i zakonima ove zemlje. I za razbijače zemlje postoje zakoni, ali se on ne poziva na njih.

Radomir Jovanović,
prof. u penziji, Žiča