Важна је форма, ко мари за суштину

Нема потребе да чекам крај трактата (с „научним” претензијама) Муамера Зукорлића о „босанском” језику, започетог у овом листу 22. јула, па да реагујем. Живео сам четврт века у Тутину и лично познајем све те „борце” за успостављање националног идентитета људи исламске вероисповести. Реч је о појединцима, а не о народу. И они у дубини душе знају да је „босански” језик вештачка творевина, али, да би га устоличили, служе се насиљем (као у Хрватској и Црној Гори, уосталом). Не физичким насиљем, већ менталним, психолошком тортуром над не баш много заинтересованом већином која спорадично реагује, па баш те ретке реакције у њима изазивају бес и подстичу их на још веће насиље. Тако треба разумети и Зукорлићев текст.

Говор и писмо чине језик једног народа. Зукорлићев текст на који се позивам, у којем не нађох ниједну неразумљиву реч, најбољи је доказ тога. То што Бошњаци користе латиницу у писању не значи да не пишу српским језиком. И што више покушавају да докажу да имају свој језик, све више потврђују да „босански” језик није чак ни варијанта српског језика (као што је хрватски), већ српски језик са превише турцизама у себи, којим сам и ја понекад (у шали) говорио док сам живео у Тутину.

Зукорлић је огорчен што комисија за акредитацију није озваничила студијски програм за „босански” језик на његовом универзитету у Новом Пазару (а управо се због тога изборио да буде председник Одбора за образовање Скупштине Србије). Врхунац безочности предлагача тог студијског програма је тврдња да би њихови свршени студенти били стручни да предају и српски језик у основним и средњим школама. Да, под „а” они би изучавали „босански”, а под „ц” (или „ш”) српски језик. Какве би то полиглоте биле!

Уз све ово, имам разумевања за ове „борце” (не и оправдања за њихове поступке). Они хоће пошто-пото да се изборе за национални идентитет бошњачког народа, а знају да је језик прва и основна одредбеница једног народа. И сами су се уплели у тај конгломерат: народ бошњачки, језик „босански”. (Ама, нек се зове „босански”, иако знамо да је српски.) Како другачије то објаснити него као увијену намеру да простор на којем живи тај народ једног дана припадне Босни. И управо због тога Зукорлић нема право да се у свом трактату позива на морал и цивилизацијске норме, замерајући највишим српским институцијама што оспоравају постојање „босанског” језика. Ако треба говорити о моралу, а треба, онда је неморално пре свега разбијати земљу и раздвајати и свађати људе на основу непостојећих мерила и критеријума, а све под плаштом људских права и слобода, гарантованих Уставом и законима ове земље. И за разбијаче земље постоје закони, али се он не позива на њих.

Радомир Јовановић,
проф. у пензији, Жича