Bez istine se ne može napredovati

Prošlo je dva meseca otkad je Mila Dragičević, primabalerina Narodnog pozorišta u Beogradu, odigrala oproštajnu predstavu „Kraljica Margo” na sceni nacionalnog teatra. U baletu, toj umetnosti koja je vezana isključivo za mladost, trebalo bi da se zna odabrati pravi momenat kada prekinuti s aktivnom igrom. Sada, tokom letnje pauze, Mila Dragičević sabira svoje utiske i kaže nam tim povodom:

– Moj oproštajni i omiljeni balet sam odigrala 7. maja i sećam se da mi je taj dan veoma brzo prošao, a nekih stvari nisam ni bila svesna. Trudila sam se da se pripremim, a mislim da sam uspela, da momenat završetka aktivne igračke karijere na sceni bude elegantan, lep i dostojanstven. Sada, dva meseca kasnije, osećam nedostatak jutarnjih vežbi koje sam čitavog života praktikovala, telo se buni i još uvek mu je potreban takav napor. S druge strane, mirna sam, odluku sam donela. Igram od 16 godine, sada imam 44, dala sam na sceni sve od sebe. Posvećena sam ćerki Emiliji, koja ima četiri godine i četiri meseca, i to mi je najbitnije.

S obzirom na to da je Mila Dragičević odigrala najznačajnije uloge klasičnog baletskog repertoara, a naglasila nam je da je najviše volela Odetu i Odiliju u „Labudovom jezeru”, potom Kitri u „Don Kihotu” i Žizelu u istoimenom baletu, pitamo našu sagovornicu da li bi neku od njih sada izdvojila i po čemu.

– Svaka uloga mi je bila važna. Bilo je to potpuno posvećenje i psihofizičko predavanje svakoj od njih, u vidu intenzivnog višemesečnog rada na jutarnjim i večernjim probama i predstavama. Moji počeci su obeleženi ljudima koji su mi pomagali da napredujem. U trenutku diplomskog rada i daljeg profesionalnog života puno mi je pomogla gospođa Višnja Đorđević. Značila mi je i saradnja s inostranim umetnicima, oni su bili vrhunski profesionalci i dolazili su i odlazili kao gospoda iz našeg pozorišta.

Zanimljivo je bilo baš to što su prvi profesionalni koraci Dragičevićeve bili povezani sa savremenim baletom, iako je karijeru gradila na klasici.

Moj početak je bio povezan s koreografom Ditmarom Sajfertom, i to u savremenom baletu „Posvećenje proleća”, koji je postavljao u Beogradu . Sajfert se, osim što je bio dobar koreograf, bavio i psihologijom i napisao je mnogo knjiga. Sećam se rada i Natalije Zolotove (po kojoj je pisana metodika), Vladimira Vasiljeva, Bahrama Juldaševa, Konstantina Kostjukova. Radila sam i s koreografima Gabrijelom Komlevom na „Bajaderi”, a s Krunislavom Simićem moju „Kraljicu Margo”. Bio je to ozbiljan trud. Ipak, izdvojila bih saradnju sa Sajfertom jer sam imala samo 16 godina, kada mi je dao ulogu u svom baletu. Već pri prvom susretu, odmah mi je pokazao 15 minuta koreografije, a svi znamo da muzika Stravinskog u „Posvećenju proleća” nije laka, rekao mi je da je video talenat i pomogao mi da savladam mladalačke strahove i stidljivost.

S obzirom na to da potiče iz umetničke porodice (baletom su se bavili roditelji i sestra, takođe primabalerina Duška Dragičević), upitali smo poznatu umetnicu da li joj je to pomoglo ili možda čak smetalo u profesiji.

– Bilo je očigledno da sam genetski predodređena za balet i mene je moja porodica oblikovala u tom smislu. Imala sam maksimalnu podršku roditelja koji su bili posmatrači i publika za svaku predstavu, otac je sedeo uvek u prvom redu. Bili su moji veliki kritičari, nekad i surovi, ali hvala im na tome jer bez istine se ne može napredovati. Nije postojao rivalitet između sestre i mene, dok sam se učila u beogradskoj baletskoj školi „Lujo Davičo”, ona je bila u Moskvi, posle toga počela je da igra u Narodnom pozorištu. Svaka od nas je imala svoj put. Nisam bila ugrožena zbog toga što smo se bavile istim poslom, već zbog ljudske zavisti. Moj problem je bio dokazati da ja kao najmlađa vredim po sebi, nezavisno od mame, tate i sestre. To je bio moj krst. Da sam otišla u inostranstvo možda bi mi u tom smislu bilo lakše. Iz porodice koja je bila usmerena na balet, dve sestre primabalerine gradile su karijere u jednom pozorištu i to okolina nije lako podnosila.

Ostaje na kraju pitanje koji će poziv Mila Dragičević izabrati ubuduće, a ona jednostavno odgovara:

– Uvek me je održavala ljubav kroz sve godine igre. Sada razmatram šta dalje. Nastaviću da radim kao pedagog i imaću klasu mladih igrača u baletskoj školi Duške i Konstantina Kostjukova. Pedagogija je najteži deo posla. Dok igrate, odgovorni ste samo za sebe, a kao pedagog brinete o svakom talentovanom detetu.