Magija ledenog ukusa

Sladoled je najstarija poslastica na svetu i najpopularniji dezert u mnogim zemljama. Njegova istorija uglavnom se temelji na podatku da su Kinezi stotinama godina pre nove ere pravili ledenu poslasticu po recepturi koja je bila preteča današnjem sladoledu.

Kinezi su takođe zaslužni i za izum prve sprave za pravljenje sladoleda. Oni su izumeli jednu vrstu sladoleda od mlečne i pirinčane mešavine koja je imala sirupastu strukturu. Njom su punili posude koje su zamrzavali tako što su ih pakovali u mešavinu od snega i soli.

Znamo da je Aleksandar Veliki uživao u snegu i ledu aromatizovanim medom i nektarom. Biblijske reference takođe pokazuju da je kralj Solomon voleo ledena pića tokom žetve. Za vreme Rimskog carstva, Neron Klaudije Cezar (54-86) često je slao trkače u planine po sneg, koji je tada bio začinjen voćem i sokovima.

Više od hiljadu godina kasnije, Marko Polo vratio se u Italiju s Dalekog istoka s receptom koji je veoma podsećao na ono što se sada zove šerbet. Istoričari procenjuju da je ovaj recept evoluirao u sladoled negde u 16. veku.

Izgleda da je Engleska sladoled otkrila istovremeno ili možda čak i ranije od Italijana. „Krem led”, kako su ga zvali, redovno se pojavljivao za stolom Čarlsa Prvog tokom 17. veka.

Francusku je sa sličnim smrznutim desertima Italijanka Katarina de Mediči upoznala 1553. godine, kada je postala supruga Anrija Drugog od Francuske. Tek 1660. godine, sladoled je bio dostupan široj javnosti. Sicilijanac Prokopio predstavio je recept u kome se pravila mešavina od mleka, krema, putera i jaja u prvom kafiću u Parizu nazvanom „Kafe Prokop”.

Prvi zvanični zapis o sladoledu u Novom svetu potiče iz pisma koje je 1744. godine napisao gost guvernera Merilenda Vilijama Blejdena. Prva reklama za sladoled u ovoj zemlji pojavila se u „Njujorškoj gazeti” 12. maja 1777. godine, kada je poslastičar Filip Lenzi objavio da je sladoled dostupan „skoro svaki dan” u njegovoj radnji.

Podaci trgovačkog centra Četam Strit u Njujorku pokazuju da je predsednik Džordž Vašington za sladoled tokom leta 1790. potrošio otprilike 200 dolara. On je posedovao i dve posude za sladoled od kalaja. Pričalo se da je predsednik Tomas Džeferson napravio svoj lični, omiljeni recept za sladoled od vanile „u 18 koraka” koji podseća na današnji „omlet iznenađenja”.

Sve do 1800. godine, sladoled je ostao retka i egzotična poslastica u kojoj je uglavnom uživala elita i nije mogao da bude čuvan dugo usled nedostatka frižidera. Ljudi bi sekli led sa jezera u zimu i čuvali u zemlji ili ciglanim kućama od leda, koje su bile izolovane slamom.

Sladoled je tada bio pravljen metodom gde se posuda s kremom stavljala u posudu s ledom i soli (nije se mešao led i so, kao što mnogi veruju). Godine 1843, ovaj metod je bio zamenjen ručnom mućkalicom, koju je patentirala izvesna Nensi Džonson. Mućkalica je stvarala tečniji sladoled brže od metode s posudom s ledom.

Proizvodnja sladoleda ubrzo je postala industrija u Americi, koju je 1851. godine pokrenuo baltimorski trgovac mlekom Džejkob Fasel. Kao i druge američke industrije, proizvodnja sladoleda povećala se zbog tehnoloških inovacija, uključujući snagu pare, mehaničko hlađenje, homogenizator, električnu energiju i motore, mašine za pakovanje i nove procese i opremu za zamrzavanje.

Sladoled je doživeo dalji uspon kada je 1870. Karl fon Linde od Nemačke izumeo frižider. Široka dostupnost sladoleda krajem 19. veka dovela je do novih kreacija, pa su kasne 1800. godine počeli da se prave dodatni recepti za sladoled. Prvi put sladoled je počeo da se prodaje u supermarketima od 1930.

Prema nekim procenama, danas se samo u SAD godišnje proizvede najmanje šest milijardi litara sladoleda.