Jezik kosti nema, ali kosti lomi

Nedavno je hrvatska predsednica zamoljena da manje koristi izraz „velikosrpska agresija”. Potom hrvatski premijer izjavljuje da je Hrvatska nesporno bila žrtva velikosrpske agresije.

Davno je rečeno da „jezik kosti nema, ali kosti lomi”. Teške reči mogu imati i teške posledice. Kada su one zvanična državna politika, onda to može biti i veoma opasno. U Hrvatskoj je već godinama prisutna „mantra” o velikosrpskoj agresiji. U krvavoj „borbi protiv agresije” rodila se nova nezavisna država, a stotine hiljada „agresora” su primorane da napuste svoje domove. Proterani su „agresori” čiji su preci vekovima živeli na tom tlu. Izgnani su potomci krajišnika koji su bili bedem protiv Turske na granicama Austrije. Mnogi koji su poverovali obećanjima emitovanim tokom „Bljeska” i „Oluje” da im hrvatska država garantuje bezbednost skupo su platili svoju naivnost. Stradali su najčešće stari i bolesni, ali i žene i deca. Danas se t(akv)o „oslobođenje” slavi u Hrvatskoj kao veličanstvena „pobeda nad velikosrpskom agresijom”.

Nikakve spoljne agresije, a naročito ne velikosrpske, nije bilo u Hrvatskoj devedesetih godina prošlog veka. Ni referendum u Hrvatskoj o otcepljenju od SFRJ nije bilo legitiman, jer ga nije prihvatila većina Srba u Hrvatskoj, a tada je i prema važećem Ustavu SR Hrvatske srpski narod bio konstitutivni element „hrvatske državnosti” u okviru SFRJ. Mimo volje Srba, Hrvatska se nije mogla legalno otcepiti. Kada je većina Hrvata, kršeći i svoj Ustav, to ipak odlučila, većina Srba – koja se dobro sećala Jasenovca i genocida u tzv. NDH, za koju je bivši partizanski general, a potom „tvorac nove hrvatske nezavisnosti”, Franjo Tuđman javno govorio da je „izraz i povjesnih težnji hrvatskog naroda” – legitimno donosi odluku da ostane u Jugoslaviji. Tako sve počinje.

Građanski rat se zahuktava nastojanjima hrvatskih vlasti da silom potčine „pobunjene Srbe”. JNA je pokušavala da bude u funkciji „tampon zone”, ali je i sama bila izložena blokadama kasarni i ubijanju vojnika. Ograničila se prvo na zaštitu svojih pripadnika i objekata, a potom i srpskog stanovništva, koje nije prihvatilo novi „poredak”. Tadašnji hrvatski ministar odbrane, bivši general JNA Martin Špegelj ulazi u istoriju beščašća, dajući „recept” za mučka ubistva svojih kolega oficira i njihovih porodica. Snimio je to tadašnji KOS, ali, nažalost, pravosudnog epiloga nije bilo.

Na teritoriji nekadašnje SR Hrvatske devedesetih godina je buknuo građanski rat, čiji su akteri bili oružane formacije novih hrvatskih separatističkih vlasti i srpsko stanovništvo koje nije želelo da živi u nekoj novoj NDH. Srbi su ubijani širom Hrvatske i tamo gde uopšte nije bilo oružanih sukoba. Poznata je tragedija porodice Zec u Zagrebu. Ni kada je hrvatsko otcepljenje priznao veliki broj država, čemu su prethodila priznanja Vatikana i Nemačke, nije se promenila suština ovog oružanog sukoba kao tipičnog građanskog rata. Tadašnja Srbija, ali i Crna Gora, u sastavu nove Jugoslavije legitimno su pružale pomoć svojim sunarodnicima, a Hrvatska je imala moćne saveznike, koji su je i više nego izdašno pomagali na sve načine, pa i vojno. Odnos snaga je bio nepovoljan po Srbe u Hrvatskoj. Vremenom je još i drastično pogoršan, pa je za njih epilog građanskog rata bio tragičan. Malo ih je ostalo u postojbini, a tamo su, nažalost, često izloženi i kršenju elementarnih prava.

I kada se zna da je istina prva žrtva rata, ipak zvuči veoma cinično uporno insistiranje u Hrvatskoj na „velikosrpskoj agresiji”. Oni koji ni po koju cenu nisu želeli Jugoslaviju, a hteli su po svaku cenu etnički čistu Hrvatsku, to su, igrom istorijskih okolnosti, i dobili. To im ipak nije dovoljno. Sada se mora stalno dokazivati kako „pravednost” borbe za novu Hrvatsku, tako i nekakva njena „veličina”. Takve „veličine” nema i ne može je biti, naravno, kada se zna da su hrvatske vlasti „pobedile” samo deo svojih građana srpske nacionalnosti, koje su proterale, te svele broj Srba na nivo skoro „statističke greške”. Zato „veliki Hrvati” stalno insistiraju na nekakvoj „pobedi” nad agresijom, i to ništa manje nego „velikosrpskom”.

Nikada neće u Srbiji i u Hrvatskoj biti isti „istorijski pogled” na dešavanja devedesetih godina. Ne moramo, pa i ne možemo imati isti doživljaj istorije, ali je važno da se i u Srbiji i u Hrvatskoj izbegavaju „teške reči”, jer nas istorija uči da je „verbalna agresija” često uvod u nova zla.

*Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista