Čipovanje kao žigosanje

Čovek je oduvek živeo u sistemu kontrole. Kontrolisali su ga poglavica i vrač, kontrolisao ga je feudalac, kontrolisao ga je šef prilikom dolaska na posao ili vodnik prilikom odlaska na vikend. Kontrolisala ga je državna bezbednost – Ozna, CIA, Udba, KGB, Gestapo, Sigurimi, Štazi, Sekuritatea… Valjda je neotuđivi deo ljudske prirode potreba da se kontrolišu drugi, ali i da se bude kontrolisan od drugih. Pitanje je samo ko šta preferira.

Roditelji kontrolišu decu jer su i sami bili kontrolisani od svojih roditelja. Supružnici kontrolišu jedni druge i takvu kontrolu nazivaju brigom. „Danas si popio četiri flaše piva, bojim se da će ti skočiti pritisak”, veli brižna žena mužu. Proizvođači kontrolišu potrošače brinući neprestano o zadovoljenju njihovih potreba, a zapravo brinući o dubini sopstvenih džepova i profitnih salda. I država brine o svojim građanima. Da li će se patiti s papirologijom prilikom promene adrese stanovanja. Ili, pak, prilikom gubitka lične karte. Uostalom, tako vam je to s građaninom pokornim i birokratijom, koje je sve više, premda država „nastoji” da je bude sve manje. Naime, „gvozdeni zakon liberalizma” glasi da svaka reforma ili inicijativa vlade s ciljem da smanji birokratiju, ima kao krajnju posledicu uvećanje ukupnog broja propisa, administracije i birokrata zaposlenih u vladi i ostalim segmentima državnog aparata. Tako otprilike rezonuje Dejvid Grejber u „Utopiji pravila – o tehnologiji gluposti i skrivenim radostima birokratije”. Pitanje je samo kako pomiriti „tehnologiju gluposti” sa potrebom sistema da kontroliše ljude i lažnom potrebom ljudi da što manje vremena potroše na birokratske „gluposti”, a što više na takozvane društvene mreže i nerazmišljanje o sitnicama koje život znače. Recimo o otključavanju vrata. Odgovor je u (za sada ne tako bučno najavljenom) čipovanju ljudi.

Priča je, čini se, na dugačkom štapu, no ne i na predugačkom, budući da je u Švedskoj četiri hiljade ljudi prihvatilo ideju čipovanja. Vic je u sledećem – da bismo se manje maltretirali s birokratijom (ili vratima stana), odnosno da se više ne bismo stravili od mogućnosti da izgubimo lične isprave, brižna država će nam obezbediti čip u obliku zrna pirinča i ubaciti nam ga pod kožu – između palca i kažiprsta. Tamo će biti pohranjeni senzori za otključavanje brava, kao i svi naši podaci, pa nećemo morati da razmišljamo da li smo zaboravili ključ od kuće, ličnu kartu, zdravstvenu knjižicu, platnu karticu ili mesečnu povlasticu za prevoz. Prislonićemo šaku uz odgovarajući čitač i gotova stvar. Tako ćemo najzad moći da uživamo u komforu odsustva obaveze da vodimo računa o bilo čemu, dok će briga države za dobrobit njenih građana (to jest nas) doživeti krešendo i završiti (nije isključeno) u sistemu totalne kontrole kojim su se tokom zlatne ere Holivuda bavili jedino retki scenaristi distopijskih filmova B produkcije.

U međuvremenu, tehnologija je uznapredovala toliko da nauka ne može da ustanovi štetnost ni 3-G tehnologije, a kamoli one pod oznakom 5-G. Bitno je da ministar Ljajić veli da opasnosti po korisnike nema, te da se, zaboga, ne možemo u 21. veku dovikivati sa brda na brdo. Tačno tako, no ne moramo zbog toga hrliti jeftinom populizmu koji ne pogađa suštinu problema. Reč je o klasičnoj zameni teza – država štiti građane-potrošače, ali za račun proizvođača koji namiču profit od prodaje tehnoloških inovacija.

Šta bi danas rekao Markuze o nametanju lažnih potreba? Ako ništa drugo, barem znamo šta je rekao Asanž pre nego što je uhapšen. Da će sistem manipulacije toliko uznapredovati da ljudski um neće biti u stanju da ga pojmi. Zamislimo onda kakve su tehnološke mogućnosti manipulacije čovekom posredstvom čipa ugrađenog u njegovo/njeno telo. (Naglasak je, naravno, na „mogućnostima” manipulacije.) Uzgred, deo između palca i kažiprsta je tačka preko koje se u akupunkturi reguliše bol u glavi. I upravo tu je, uzmemo li švedsko iskustvo kao primer, predviđeno mesto za čip. Ali, to ništa ne mora značiti, zar ne.

Čipovanje ljudi je samo bezazleniji (humaniji), pandan žigosanju stoke. A to već nešto znači. Razlika je samo u mogućnosti izbora. Zato bi se na šezdesetogodišnjicu donošenja Deklaracije o dečjim pravima mogao dodati još jedan član koji bi govorio o zabrani čipovanja ljudi, ili barem o slobodi izbora – da niko ne može biti prisiljen na čipovanje ako to ne želi. Jer znamo već kako to ide sa uvođenjem radikalnih inovacija poput ove. Najpre se ponudi mogućnost izbora, a onda se (pošto odziv bude katastrofalno mali), pređe na klasičan oblik ucene – ukoliko želite da se lečite, školujete, radite… moraćete da se čipujete.

Hoćemo li pristati na takvu vrstu „demokratske” prinude? Pardon, ponude.

Sociolog