„Busplus” balast za gradskog prevoznika

U pismu „Neracionalno poslovanje u GSP-u”, objavljenom 21. avgusta u ovoj rubrici, čitalac nabraja šta bi trebalo učiniti da se popravi inače veoma loše stanje u gradskom prevozu, ali čini jednu grešku. Naime, meša dve stvari – cena karte za penzionere koji nisu napunili 65 godina nije sramotno niska, jer iznosi 1.120 dinara mesečno za prve dve zone. Cena karte za sve građane starije od 65 godina, bili penzioneri ili ne, jeste samo 407 dinara godišnje. Kao penzioner sa ispodprosečnom penzijom, složiću se da to jeste malo, naročito ako se uporedi sa cenom karte za nezaposlene, koja je takođe 1.120 dinara mesečno.

Ima još jedan način da porastu prihodi GSP-a – da se otkači od „busplusa” (znam da se firma ne zove tako, ali da ne zbunjujem čitaoce). Prema Goranu Vesiću, od karata se naplati sedam milijardi dinara godišnje, a „busplus” uzima 8,53 odsto, ili 600 miliona. Eto GSP-u još više od pet miliona evra godišnje. Jeste da bi GSP tada preuzeo i kontrolore, ali ako uračunamo tih 200–250 ljudi i njihove male plate i doprinose (ako su uopšte prijavljeni kako treba; mislim da deo kontrolora grad već sad plaća), opet ostaje čistih 450–500 miliona dinara, ili oko četiri miliona evra na godišnjem nivou. I koliko može da košta izrada kartica koje nam „busplus” naplaćuje 250 dinara?

Prema lošem ugovoru o lošem poslu, koji nam je ostavila prethodna vlast, a ova sadašnja kategorički tvrdila da će da ga se ratosilja, pa se volšebno predomislila, grad u 2019. godini može da otkupi „busplus” sistem za milion evra (ugovor važi do 2022). Zašto grad ne plati taj milion i dobije sigurnih deset miliona evra prihoda u naredne dve godine? Budžet, navodno, nikad nije bio veći, samo na fontanu na Slaviji, pored koje svi prolaze kao pored turskog groblja, bačeno je dvostruko više, a na novogodišnje ukrase 6–7 puta toliko. Kome ide u prilog da se grad odrekne tolikog novca?

Milan Marković,
Beograd