Slatka tajna

Osim što je eksplodirala Zagrebačka berza, ništa manje nije uzburkana ni hrvatska javnost posle iznenadne ofanzive srpskog privrednika Nebojše Šaranovića, vlasnika kompanije „Kapa star limited”, na konditorski gigant „Kraš”. Hrvatski mediji danima su se bavili tajanstvenim kupcem akcija „Kraša” na Zagrebačkoj berzi, a kada je Šaranović kupio pet odsto udela moralo je biti objavljeno i njegovo ime.

O Šaranoviću se i u Srbiji malo toga zna, osim da je u bliskim poslovnim vezama s Miroslavom Miškovićem, a i njegove fotografije su pravi raritet, te se može nazvati i čovekom bez lica. A kako je njegov upad u „Kraš” brz, iznenadan i agresivan, jer Šaranović ne žali novac kako bi se domogao što više deonica, otklonjena je svaka pomisao da biznismen samo želi da se najede bajadera ili „kiki” bombona, zaštitnih znakova „Kraša”.

Šaranovićeva kompanija poseduje omiljeni srpski i regionalni slatkiš, keks „jafu”, na koga je ciljao „Kraš” pre devet godina. Ali jedan od najbogatijih Hrvata Emil Tedeski, vlasnik „Atlantik grupe”, u poslovnoj ofanzivi u Srbiji, kupio je „Štark”, a time i čokoladne bananice, „bakinu tajnu” i „smoki”.

Poslovne igre srpskih i hrvatskih tajkuna oko međusobnog preuzimanja omiljenih slatkiša, koje rado jedu i Srbi i Hrvati, bio bi tako sladak primer slobodnog protoka kapitala između dve zemlje nekadašnje Jugoslavije da neumoljive brojke to ne demantuju. Hrvatske kompanije su u Srbiju uložile 750 miliona evra, dok su se ovdašnje firme suočavale s velikim teškoćama investiranja. Tek četrdesetak miliona je iz Srbije investirano u Hrvatsku, a svaki takav pokušaj po pravilu je najpre u medijima predstavljan kao ekonomski hegemonizam, a potom su u igru ulazili sudstvo, policija i birokratija, koji su iscrpljivali potencijalne ulagače. Mantra je gotovo uvek bila ista. Poreklo novca srpskih biznismena je povezivano s periodom Slobodana Miloševića i sumnjom da je reč o novcu sklonjenom na Kipar koji se, posle ispiranja na ostrvu, ulaže u Hrvatsku. Naravno da tajkuni nisu nastali u vreme Miloša Obrenovića, ali je začuđujuće da su posle odlaska Slobe u istoriju dosovske vlasti otvorile širom vrata za hrvatske kompanije, nimalo se ne obazirući na logiku reciprociteta.

Dok se u Zagrebu proveravala krvna slika kapitala, na samu pomisao da potiče iz Beograda, pa se predstavljao gadljivim i nepoželjnim, Ivica Todorić, kao simbol prvobitne akumulacije kapitala u doba Franje Tuđmana, širio je svoju poslovnu imperiju po Srbiji uz fanfare, tako da je krah njegovog „Agrokora” ugrozio stabilnost naše privrede.

Ukus gorčine u ratu oko slatkiša predstavlja i sećanje na aferu „Čokolinda”, kada se predsednica Kolinda Grabar Kitarović danima izvinjavala čitavoj Hrvatskoj zato što je, tokom proslave Dana dubrovačkih branitelja, deci iz vrtića podelila, osim svoje slike, i srpske čokoladice.

Glas razuma ipak je pre nekoliko dana stigao iz Hrvatske. Upravo je Emil Tedeski kritički govorio o zbivanjima u hrvatskom društvu, poručivši da Hrvatska ima problem pre svega sa samom sobom.

Poručio je da je Hrvatska „duboko zatvorena zemlja”, te istakao da povezivanje sa svetom ni najmanje nema veze s odbacivanjem tradicije.

Ukazujući da Hrvatska ima dva resursa – ljude i prirodu – Tedeski je primetio da ljudi odlaze.

„To je sjajno, samo kada bismo imali ideju da se imaju gde i vratiti. Do ulaska u EU mobilnost ljudi u Hrvatskoj je bila mizerna. Blagoslov je da mladi ljudi danas mogu studirati u Hajdelbergu, Amsterdamu... Pa to je genijalno. Isto tako da Evropljani dođu kod nas. No mi kad vidimo crnca, mi želimo da ga linčujemo u Splitu. Kad čujemo da neko govori srpski, mi ga bacimo u more. Kad vidimo Azijata pred Markovom crkvom, mi se još uvek smejemo i pokazujemo prstom. Nama je to čudno”, naveo je jedan od najbogatijih hrvatskih privrednika.

Kako Hrvatsku uskoro očekuju izbori, pitanje je da li će ove reči vlasnika „Atlantik grupe” skupo koštati, s obzirom na ogroman uticaj braniteljskog lobija u biračkom telu. I kako dani prolaze, pitanje je hoće li se Kolinda usuditi da sada deci deli i bajadere, s obzirom na to da je Šaranović već dostigao 10 odsto udela u „Krašu” i, prema procenama, ne namerava da se zaustavi. U komšijskom poslovnom trileru, naime, pominje se i sledeći zaplet: moguće je da se, napumpavanjem cena akcija „Kraša”, koje vrtoglavo rastu, iza medijskog i poslovnog rata na površini, odvija tiho poslovno bratstvo i jedinstvo dve imperije, budući da hrvatski vlasnici ne nameravaju da se odreknu većinskog, što znači kontrolnog, paketa akcija. Zašto onda Šaranović upumpava toliki novac?

Još jedna poslovna akcija iz Beograda može izazvati unutrašnje nemire ekstremne desnice naših suseda. Ako su istinite spekulacije da Miroslav Mišković namerava da kupi kultni zagrebački hotel „Esplanadu”, eventualna uspešna transakcija dodatno će probuditi demone unutar hrvatskog društva, o kojima je govorio Emil Tedeski. Naime, njegov otac Svetozar Emil Tedeski je tu okupljao svoj korčulanski krug, a dolazili su i drugi koje je prirodno privlačio – milioneri s tompusima, kockari i kartaroši, ljudi s dugom memorijom, među kojima je bio i nedavnopreminuli novinar Denis Kuljiš. Kada je u oazi kulturnog i društvenog života Zagreba, za stolom pored šanka, Kuljiš intervjuisao milijardera Džordža Sorosa, pratnja ga je nagovarala da razgleda Zagreb, ali Soros im je odgovorio: „Neću puno propustiti ako se zadovoljim pogledom preko hotelske terase.” Nešto slično mislio je o tome i Miroslav Krleža. Kakav će pogled s terase biti ako srpski tajkun postane njen vlasnik?

Apsurdno je da su i Slovenci, propagirajući liberalno tržište, kada su nastupali u Srbiji raširenih ruku, svoje tržište zatvarali lancima i katancima, kako bi rekao Bogoljub Karić, na sam nagoveštaj ulaska srpskog kapitala. Čak i danas, iako je pre više od 10 godina blokadu probio Vesa Jevrosimović, a potom i Miodrag Kostić, ljubljanski mediji se ne libe da s dozom ironije opisuju vlasnike iz Srbije.

Ali, kada je „Merkator” svečano otvarao svoje objekte u Srbiji, od onog prvog u Beogradu, u vreme vladavine DOS-a, crvenu vrpcu su sekli tadašnji visokopozicionirani predstavnici vlasti, poput Gorana Svilanovića. U Novom Sadu „Merkator” je svečano otvorila Maja Gojković, tada radikalski gradonačelnik, uz pesmu Sergeja Ćetkovića. Slovenački biznismeni pronašli su šifru da dobiju podršku domaćih političara, kako reformske, tako i patriotske orijentacije, pa je jedan od ironičnih komentara bio da je „Merkator” uspeo ono što su mnogi smatrali nemogućim – pomirili su „dve Srbije”.