Слатка тајна

Осим што је експлодирала Загребачка берза, ништа мање није узбуркана ни хрватска јавност после изненадне офанзиве српског привредника Небојше Шарановића, власника компаније „Капа стар лимитед”, на кондиторски гигант „Краш”. Хрватски медији данима су се бавили тајанственим купцем акција „Краша” на Загребачкој берзи, а када је Шарановић купио пет одсто удела морало је бити објављено и његово име.

О Шарановићу се и у Србији мало тога зна, осим да је у блиским пословним везама с Мирославом Мишковићем, а и његове фотографије су прави раритет, те се може назвати и човеком без лица. А како је његов упад у „Краш” брз, изненадан и агресиван, јер Шарановић не жали новац како би се домогао што више деоница, отклоњена је свака помисао да бизнисмен само жели да се наједе бајадера или „кики” бомбона, заштитних знакова „Краша”.

Шарановићева компанија поседује омиљени српски и регионални слаткиш, кекс „јафу”, на кога је циљао „Краш” пре девет година. Али један од најбогатијих Хрвата Емил Тедески, власник „Атлантик групе”, у пословној офанзиви у Србији, купио је „Штарк”, а тиме и чоколадне бананице, „бакину тајну” и „смоки”.

Пословне игре српских и хрватских тајкуна око међусобног преузимања омиљених слаткиша, које радо једу и Срби и Хрвати, био би тако сладак пример слободног протока капитала између две земље некадашње Југославије да неумољиве бројке то не демантују. Хрватске компаније су у Србију уложиле 750 милиона евра, док су се овдашње фирме суочавале с великим тешкоћама инвестирања. Тек четрдесетак милиона је из Србије инвестирано у Хрватску, а сваки такав покушај по правилу је најпре у медијима представљан као економски хегемонизам, а потом су у игру улазили судство, полиција и бирократија, који су исцрпљивали потенцијалне улагаче. Мантра је готово увек била иста. Порекло новца српских бизнисмена је повезивано с периодом Слободана Милошевића и сумњом да је реч о новцу склоњеном на Кипар који се, после испирања на острву, улаже у Хрватску. Наравно да тајкуни нису настали у време Милоша Обреновића, али је зачуђујуће да су после одласка Слобе у историју досовске власти отвориле широм врата за хрватске компаније, нимало се не обазирући на логику реципроцитета.

Док се у Загребу проверавала крвна слика капитала, на саму помисао да потиче из Београда, па се представљао гадљивим и непожељним, Ивица Тодорић, као симбол првобитне акумулације капитала у доба Фрање Туђмана, ширио је своју пословну империју по Србији уз фанфаре, тако да је крах његовог „Агрокора” угрозио стабилност наше привреде.

Укус горчине у рату око слаткиша представља и сећање на аферу „Чоколинда”, када се председница Колинда Грабар Китаровић данима извињавала читавој Хрватској зато што је, током прославе Дана дубровачких бранитеља, деци из вртића поделила, осим своје слике, и српске чоколадице.

Глас разума ипак је пре неколико дана стигао из Хрватске. Управо је Емил Тедески критички говорио о збивањима у хрватском друштву, поручивши да Хрватска има проблем пре свега са самом собом.

Поручио је да је Хрватска „дубоко затворена земља”, те истакао да повезивање са светом ни најмање нема везе с одбацивањем традиције.

Указујући да Хрватска има два ресурса – људе и природу – Тедески је приметио да људи одлазе.

„То је сјајно, само када бисмо имали идеју да се имају где и вратити. До уласка у ЕУ мобилност људи у Хрватској је била мизерна. Благослов је да млади људи данас могу студирати у Хајделбергу, Амстердаму... Па то је генијално. Исто тако да Европљани дођу код нас. Но ми кад видимо црнца, ми желимо да га линчујемо у Сплиту. Кад чујемо да неко говори српски, ми га бацимо у море. Кад видимо Азијата пред Марковом црквом, ми се још увек смејемо и показујемо прстом. Нама је то чудно”, навео је један од најбогатијих хрватских привредника.

Како Хрватску ускоро очекују избори, питање је да ли ће ове речи власника „Атлантик групе” скупо коштати, с обзиром на огроман утицај бранитељског лобија у бирачком телу. И како дани пролазе, питање је хоће ли се Колинда усудити да сада деци дели и бајадере, с обзиром на то да је Шарановић већ достигао 10 одсто удела у „Крашу” и, према проценама, не намерава да се заустави. У комшијском пословном трилеру, наиме, помиње се и следећи заплет: могуће је да се, напумпавањем цена акција „Краша”, које вртоглаво расту, иза медијског и пословног рата на површини, одвија тихо пословно братство и јединство две империје, будући да хрватски власници не намеравају да се одрекну већинског, што значи контролног, пакета акција. Зашто онда Шарановић упумпава толики новац?

Још једна пословна акција из Београда може изазвати унутрашње немире екстремне деснице наших суседа. Ако су истините спекулације да Мирослав Мишковић намерава да купи култни загребачки хотел „Еспланаду”, евентуална успешна трансакција додатно ће пробудити демоне унутар хрватског друштва, о којима је говорио Емил Тедески. Наиме, његов отац Светозар Емил Тедески је ту окупљао свој корчулански круг, а долазили су и други које је природно привлачио – милионери с томпусима, коцкари и картароши, људи с дугом меморијом, међу којима је био и недавнопреминули новинар Денис Куљиш. Када је у оази културног и друштвеног живота Загреба, за столом поред шанка, Куљиш интервјуисао милијардера Џорџа Сороса, пратња га је наговарала да разгледа Загреб, али Сорос им је одговорио: „Нећу пуно пропустити ако се задовољим погледом преко хотелске терасе.” Нешто слично мислио је о томе и Мирослав Крлежа. Какав ће поглед с терасе бити ако српски тајкун постане њен власник?

Апсурдно је да су и Словенци, пропагирајући либерално тржиште, када су наступали у Србији раширених руку, своје тржиште затварали ланцима и катанцима, како би рекао Богољуб Карић, на сам наговештај уласка српског капитала. Чак и данас, иако је пре више од 10 година блокаду пробио Веса Јевросимовић, а потом и Миодраг Костић, љубљански медији се не либе да с дозом ироније описују власнике из Србије.

Али, када је „Меркатор” свечано отварао своје објекте у Србији, од оног првог у Београду, у време владавине ДОС-а, црвену врпцу су секли тадашњи високопозиционирани представници власти, попут Горана Свилановића. У Новом Саду „Меркатор” је свечано отворила Маја Гојковић, тада радикалски градоначелник, уз песму Сергеја Ћетковића. Словеначки бизнисмени пронашли су шифру да добију подршку домаћих политичара, како реформске, тако и патриотске оријентације, па је један од ироничних коментара био да је „Меркатор” успео оно што су многи сматрали немогућим – помирили су „две Србије”.