Glad za bajkom

FORMATIRANjE
Ambicije pisca našeg doba uvek su neskromne: priznavao to ili ne, on želi da napiše ili veliki nacionalni ep, ili bajku. Obe želje povezane su sa žalosnim saznanjem da su u dezorijentisanom i razdešenom vremenu praktično neostvarive. Ipak, Džon Ronald Ruel Tolkin približio se ostvarenju i jedne i druge najviše što jedan pisac može. Cinici bi rekli da je uspeo možda upravo stoga što i nije samo pisac.

Tolkinovu imaginarnu mitologiju obeležava izvesna nostalgija za vremenima iz legendi i svetovima iz bajke, jednako kao i žaljenje što je engleska kultura pastorče pozajmljenih mitova i priča. No svi porivi i podsticaji za nastanak Hobita, pa potom i monumentalne trilogije Gospodar prstenova, nevažni su pred činjenicom da su snažnu motivaciju pratile i zavidne sposobnosti. Formula Tolkinovog uspeha je koliko jednostavna, toliko i nedostižna: imaginacija plus erudicija.

Jer, svetkovina Tolkinove mašte ipak bi bila manje fascinantna bez njegovog poznavanja stare engleske književnosti, skandinavske herojske poezije, rane germanske epike, kulturnog nasleđa Engleske od ranog srednjeg veka do početaka renesanse, literarne vertikale od Kedmona do Čosera – od prvog do poslednjeg velikog pesnika engleskog srednjovekovlja.

Uvid u Tolkinov naučni rad može da baci potpuno drugačije svetlo na ulogu erudicije u njegovoj invenciji. Sam autor zasluge za zametak svog literarnog poduhvata pripisuje Kinevulfu, anglosaksonskom pesniku iz devetog veka. U jednoj od poema atribuiranih ovom autoru (iza koga su jedini zbunjujući trag runski potpisi na rukopisima) pominje se middangeard, „srednjozemlje”, svet u kome – između neba i pakla – obični ljudi žive. Iz tog sveta nastaje Tolkinova Srednja zemlja.

Bilo ovo pozivanje na Kinevulfa uverljivo ili ne, mnogo je zanimljivije pozabaviti se odrednicom „gospodar prstenova”: u staroengleskom spevu Beovulf, kao i u herojskoj poeziji engleskog ranog srednjeg veka, primeran i pravedan vladar naziva se „darovalac blaga” ili „posednik prstenova”. U samoj metafori sadržana je temeljna ideja germanskog herojskog kodeksa da dobar kralj uvek nagrađuje svoje ratnike za vernost i hrabrost, da rado i od srca poklanja. Kralj ne čuva svoju riznicu ljubomorno za sebe kao što to čini fatalni protivnik kralja Beovulfa, ognjeni zmaj koji seje pustoš samo zato što mu je od sveg blaga zamanjkao jedan pehar. Blago se u čuvenoj „Elegiji poslednjeg preživelog” iz Beovulfa vraća zemlji, jer je „od nje i došlo”. Starogermanska ideologija naglašava prolaznost života i nestalnost materijalnog bogatstva: nije li upravo odatle proistekao motiv fatalnog prstena koji mora biti bačen u dubine zemlje da bi se tako snaga večnog i neuništivog zla oslabila do podnošljive granice?

Kao nagoveštaj velike Tolkinove sage o herojstvu i iskušenju 1937. pojavio se Hobit. Povest o svetu iz vremena kad je bilo „manje buke i više zelenila“ naišla je odmah na topao prijem i kritičarske utiske koji će danas zazvučati čudno ili zanimljivo. Opisan kao „delo profesora koji se igrao“, Hobit je „nimalo sličan Alisi, ali na nju podseća“ (!). Sa druge strane, odmah su prepoznate erudicija i invencija koje će stvoriti jedinu autentičnu mitologiju dvadesetog veka.

Novo izdanje Hobita,opremljeno komentarima Daglasa Andersona i ilustracijama samog Tolkina, ovih dana pojavilo se u izdanju „Solarisa“. Mreža činjenica i razjasnica, pikanterija i učenih paralela smeštaju bajku u atraktivan književnoistorijski okvir. Andersonovi komentari sustižu i prestižu osnovni tekst romana balastom podataka koji se na čudesan način pretvaraju u paralelnu istoriju Tolkinovih tajni i iskušenja.

Od svih pretpostavki o nastanku imena „hobit“ verovatno je najbizarnija ona koju je nagovestio sam pisac: ime buckastih, dlakavonogih, u jarke boje odevenih patuljastih bića moglo da se poveže sa imenom Babit. Malo će se ko – izuzev prilježnih amerikanista – dosetiti da je u pitanju roman Sinklera Luisa o sredovečnom biznismenu koji traga za smislom života u nizu ugodnih pobuna niskog rizika. Satirična slika američke kulture, komični ep o konformizmu sa glavnim junakom koji je dosadan ali simpatičan – gotovo nikakva veza sa Tolkinovom čudesnom maštom, zar ne?

Rečenica „U jednoj rupi u zemlji živeo je hobit“ svrstava se danas u antologijske, uporedo sa počecima Tolstojevih i Džojsovih romana, ali ne zbog mudrosti koju nosi, već zbog avanture uma koju nagoveštava – i zbog gladi za bajkom koju budi i utažuje.