Глад за бајком

ФОРМАТИРАЊЕ
Амбиције писца нашег доба увек су нескромне: признавао то или не, он жели да напише или велики национални еп, или бајку. Обе жеље повезане су са жалосним сазнањем да су у дезоријентисаном и раздешеном времену практично неоствариве. Ипак, Џон Роналд Руел Толкин приближио се остварењу и једне и друге највише што један писац може. Циници би рекли да је успео можда управо стога што и није само писац.

Толкинову имагинарну митологију обележава извесна носталгија за временима из легенди и световима из бајке, једнако као и жаљење што је енглеска култура пасторче позајмљених митова и прича. Но сви пориви и подстицаји за настанак Хобита, па потом и монументалне трилогије Господар прстенова, неважни су пред чињеницом да су снажну мотивацију пратиле и завидне способности. Формула Толкиновог успеха је колико једноставна, толико и недостижна: имагинација плус ерудиција.

Јер, светковина Толкинове маште ипак би била мање фасцинантна без његовог познавања старе енглеске књижевности, скандинавске херојске поезије, ране германске епике, културног наслеђа Енглеске од раног средњег века до почетака ренесансе, литерарне вертикале од Кедмона до Чосера – од првог до последњег великог песника енглеског средњовековља.

Увид у Толкинов научни рад може да баци потпуно другачије светло на улогу ерудиције у његовој инвенцији. Сам аутор заслуге за заметак свог литерарног подухвата приписује Киневулфу, англосаксонском песнику из деветог века. У једној од поема атрибуираних овом аутору (иза кога су једини збуњујући траг рунски потписи на рукописима) помиње се middangeard, „средњоземље”, свет у коме – између неба и пакла – обични људи живе. Из тог света настаје Толкинова Средња земља.

Било ово позивање на Киневулфа уверљиво или не, много је занимљивије позабавити се одредницом „господар прстенова”: у староенглеском спеву Беовулф, као и у херојској поезији енглеског раног средњег века, примеран и праведан владар назива се „даровалац блага” или „поседник прстенова”. У самој метафори садржана је темељна идеја германског херојског кодекса да добар краљ увек награђује своје ратнике за верност и храброст, да радо и од срца поклања. Краљ не чува своју ризницу љубоморно за себе као што то чини фатални противник краља Беовулфа, огњени змај који сеје пустош само зато што му је од свег блага замањкао један пехар. Благо се у чувеној „Елегији последњег преживелог” из Беовулфа враћа земљи, јер је „од ње и дошло”. Старогерманска идеологија наглашава пролазност живота и несталност материјалног богатства: није ли управо одатле проистекао мотив фаталног прстена који мора бити бачен у дубине земље да би се тако снага вечног и неуништивог зла ослабила до подношљиве границе?

Као наговештај велике Толкинове саге о херојству и искушењу 1937. појавио се Хобит. Повест о свету из времена кад је било „мање буке и више зеленила“ наишла је одмах на топао пријем и критичарске утиске који ће данас зазвучати чудно или занимљиво. Описан као „дело професора који се играо“, Хобит је „нимало сличан Алиси, али на њу подсећа“ (!). Са друге стране, одмах су препознате ерудиција и инвенција које ће створити једину аутентичну митологију двадесетог века.

Ново издање Хобита,опремљено коментарима Дагласа Андерсона и илустрацијама самог Толкина, ових дана појавило се у издању „Солариса“. Мрежа чињеница и разјасница, пикантерија и учених паралела смештају бајку у атрактиван књижевноисторијски оквир. Андерсонови коментари сустижу и престижу основни текст романа баластом података који се на чудесан начин претварају у паралелну историју Толкинових тајни и искушења.

Од свих претпоставки о настанку имена „хобит“ вероватно је најбизарнија она коју је наговестио сам писац: име буцкастих, длакавоногих, у јарке боје одевених патуљастих бића могло да се повеже са именом Бабит. Мало ће се ко – изузев приљежних американиста – досетити да је у питању роман Синклера Луиса о средовечном бизнисмену који трага за смислом живота у низу угодних побуна ниског ризика. Сатирична слика америчке културе, комични еп о конформизму са главним јунаком који је досадан али симпатичан – готово никаква веза са Толкиновом чудесном маштом, зар не?

Реченица „У једној рупи у земљи живео је хобит“ сврстава се данас у антологијске, упоредо са почецима Толстојевих и Џојсових романа, али не због мудрости коју носи, већ због авантуре ума коју наговештава – и због глади за бајком коју буди и утажује.