Preko trnja do zvezda

Ima nekih malih sličnosti između filmova „Solaris” Tarkovskog, kasnije i njegovog rimejka sa potpisom Stivena Soderberga, Nolanovog „Međuzvezdanog”, čak i Kuaronove „Gravitacije” sa novim filmom Džejmsa Greja nazvanim „Ad astra” (do zvezda). Njihovo naučno-fantastično tkivo nije usmereno na susrete sa vanzemaljskim bićima. Naprotiv, u tematski različitim pohodima u svemir postoji motiv koji je, u svim svojim varijacijama, gotovo istovetan – čovekovo suočavanje sa bolom.

I taj motiv je najizraženiji  upravo u Grejovoj „Ad astri”. U tom čovekolikom filmu u kojem je putovanje i suočavanje sa svemirskim prostranstvima samo zgodno (a s obzirom na 50. godišnjicu sletanja Apola 11 na mesec možda i nimalo slučajno) odabrana pozadina za priču o svakolikom čovekovom bolu: zbog suštinske usamljenosti, odbačenosti, emotivne promašenosti, gubitka životnih prioriteta, zbog teških razočaranja...

U tonovima i u ritmu neke vrste intergalaktičkog nokturna Džejms Grej nam priča priču o vrhunskom astronautu Roju Mekbrajdu (Bred Pit). Njega je Svemirska komanda Amerike poslala u misiju na Neptun kako bi stupio u kontakt sa svojim davno nestalim ocem Klifordom, naučnikom i astronautom u potrazi za dokazima o postojanju života van Zemlje (Tomi Li Džons), i tako spasio našu planetu od velike katastrofe...

Ta na prvi pogled jednostavna i pravolinijska priča u Grejovoj izvedbi poprima formu duboko filozofske avanture, sa primesama frojdovske psihoanalize. Uprkos povremenim akcijama, Grejov film je pre svega putovanje u unutrašnji emotivni život Roja Mekbrajda tokom kojeg se otkrivaju sve njegove ruševine. Ono što nam ne pokazuje slikom Džejms Grej nam nadomešćuje mirnim, funkcionalno monotonim glasom Breda Pita, sa jasnim ciljem naglašavanja velike praznine, usamljenosti i bola koje Roj Mekbrajd doživljava i proživljava tokom cele avanture.

Sve je u ovom filmu svedeno na ljudski nivo – suočavanje sa predpostavljenima, sa kolegama, bandama na kolonizovanom i komercijalizovanom mesecu, sa globalističkim idejama i silom, sa posledicama čovekovih eksperimenata nad životinjama, sa propalim brakom, ličnom odgovornošću, konačno – i sa ocem i predstavama o njegovoj očinskoj figuri – i u tome i jeste tajna njegovog uspeha.

Druga, a možda i najvažnija tačka oslonca je sam Bred Pit. On nosi ovaj film i sve je podređeno njemu. Kao major Roj Mekbrajd on je besprekorno hladnokrvan pod pritiskom, majstor samokontrole u kriznim situacijama i apsolutni je posvećenik poslu, ali ne na način na koji je posvećenik njegov otac. Pitov Mekbrajd ne poseduje ni zrnce egoizma.

Svojom glumačkom zrelošću i gotovo nestvarnom fotogeničnošću Bred Pit se savršeno uklopio u Grejovu filmsku zamisao o nepostojanju života na drugim planetama osim na Zemlji. Čovek je sam u svemiru. Ne trebaju mu novi svetovi, treba mu ogledalo. Čoveku je potreban čovek...

Za ulogu u filmu „Ad astra” Bred Pit je zaslužio nominaciju za Oskara.